Vladavina prava ili trijumf volje

Naime, delegacija sastavljena od predstavnika udruženja „Odbranimo reke Stare planine“ (ORSP) i eksperata koji sarađuju sa pomenutim udruženjem sastala se u zgradi predsedništva sa predsednikom države, kako bi sa njim razgovarali o problemima i nepravilnostima koji prate izgradnju malih hidroelektrana (MHE) na teritoriji Srbije.

Nemam nameru da ulazim u motive inicijatora razgovora, za koje ne sumnjam da su dobronamerni, ali skrećem pažnju na činjenicu da pregovori o javnom interesu sa državnim funkcionerom koji nije nadležan za rešavanje predmetnog pitanja nose reputacioni rizik, dok pregovori sa licem koje je zloupotrebi javne funkcije hronično sklono, nose rizike i po sam javni interes.

Nakon sastanka, predstavnici delegacije ORSP su naveli kako je predsednik Srbije, upoznat sa celokupnom situacijom oko izgradnje MHE, izjavio da će početkom novembra posetiti Rakitu, koja inače predstavlja paradigmu „kaubojštine“ koja prati izgradnju malih hidrocentrala u ovoj zemlji, a u kojoj se suprotno odlukama i zabranama nadležnih organa nastavlja izgradnja MHE Zvonce.

Istovremeno, prisutni su sa zadovoljstvom i olakšanjem konstatovali kako će predsednik čim pre „predložiti Vladi RS“ izmenu postojećih zakonskih rešenja kojima će izgradnja u zaštićenim područjima definitivno biti zabranjena (trenutno je izgradnja zabranjena samo u prvom, od tri stepena zaštite, dok je u drugom i trećem stepenu ograničena).

Međutim, kršenje zakona prilikom izgradnje MHE nije ni u ovom trenutku dozvoljeno, bilo u zaštićenim, bilo u nezaštićenim područjima, a to je ono što trenutno predstavlja najveći problem u ovoj našoj priči.

Ne želeći da kvarim sreću i „bušim“ tek uspostavljene dogovore, ne mogu da ne primetim da se nakon makar površnog promišljanja, da ne kažem – analize izjava koje smo svi imali prilike da čujemo, ovde javlja nekoliko problema koja zahtevaju dodatno pojašnjenje:

1. Predsednik Republike po Ustavu nema ingerencije nad Vladom, u smislu bilo kakvog predlaganja izmena propisa!

2. Šta će biti sa MHE koje se ne grade u zaštićenim područjima, a gde se propisi svakodnevno krše na više nivoa?

3. Šta će biti sa lokacijama u zaštićenim područjima na kojima je već započela izgradnja i/ili su izdate potrebne dozvole?

4. Zašto nadležne institucije u ovom trenutku ne primenjuju postojeće propise i zašto ne usvoje propise koje je trebalo da usvoje, na osnovu preuzetih obaveza?

Ali da krenemo redom. Ostaje nejasno na šta je uvaženi profesor Ristić mislio kada je naveo da će predsednik RS „predložiti“ Vladi izmenu propisa koji se odnose na izgradnju u zaštićenim područjima. Iako je poznato i nebrojano puta u praksi dokazano da predsednik gotovo na dnevnom nivou meandrira van oboda svojih ustavnih ovlašćenja, trebalo bi makar zvanično održati privid postojanja institucija i poštovanja njihovih nadležnosti.

Pored toga, važno je javnosti skrenuti pažnju da „u fioci“ nadležnog ministarstva stoje propisi čije bi usvajanje i primena mogli značajno da ograniče ugrožavanje prirodnih resursa prilikom izgradnje MHE. Govorim pre svega o Uredbi o oceni prihvatljivosti planova, projekata i aktivnosti koje mogu imati negativan uticaj na ekološku mrežu.

Prema ovoj uredbi, koja je tekovina evropskog prava, za sve planove i aktivnosti iz ovog domena se prvo vrši procena da li mogu imati uticaj na ciljeve očuvanja i celovitost ekološki značajnih područja, pa se tek nakon toga može pristupiti daljoj razradi planova ili projekata.

U slučaju da se utvrdi značajan uticaj na barem jednu vrstu ili stanište, nadležni organ dužan je da odbije izdavanje saglasnosti i zaustavi realizaciju plana ili aktivnosti, osim u izuzetnim slučajevima, npr. kada ne postoje alternativna rešenja ili postoje imperativni razlozi preovlađujućeg javnog interesa.

Nacrt Uredbe skuplja prašinu u fiokama ministarstva nadležnog za zaštitu životne sredine već više od godinu dana. Ocena prihvatljivosti je ugrađena i u postojeće nacrte Zakona o proceni uticaja i strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, ali i usvajanje ovih propisa već prilično kasni.

Važno je na ovom mestu pomenuti i Direktivu o proceni uticaja na životnu sredinu iz 2014. godine, kojom je utvrđeno da se procena uticaja vrši za sve MHE, a ne samo za one čija je instalisana snaga veća od 2 MW, što predstavlja rešenje koje je trenutno na snazi u Srbiji.

Važno je ovde pomenuti i rešenje iz Zakona o vodama (iz 2016. godine) koje utvrđuje da se „prilikom zahvatanja voda iz vodotoka, odnosno akumulacija, mora nizvodno od vodozahvata obezbediti minimalni održivi protok, uzimajući u naročito obzir hidrološki režim vodotoka i karakteristike vodotoka sa aspekta korišćenja voda i zaštite voda, kao i stanje akvatičnog i priobalnog ekosistema“.

Nadležna ministarstva su kroz usvajanje pravilnika bila dužna da bliže propišu način i merila za određivanje minimalnog održivog protoka. Međutim, to do danas nije učinjeno.

Prirodniji sagovornici u rešavanju problema izgradnje MHE ljudima iz ORSP-a bili bi predstavnici lokalne samouprave, opština Babušnica i Pirot, kao i predstavnici nadležnih ministarstava za pitanja izgradnje, energetike i zaštite životne sredine, svi dakle, osim onoga ko je odlučio da ih primi.

Ali čini se da je „rešavanje“ jednog ovakovog brzonarastajućeg problema koji najviše tišti „običnog i malog čoveka“ (o kome predsednik najviše brine) i koji je za kratko vreme na nedavnim protestima protiv izgradnje MHE u Beogradu na ulici okupio oko 5.000 ljudi, zvučalo isuviše primamljivo da bi mu na put stalo uplitanje nadležnih institucija.

Bio je, da ne grešim dušu, na pomenutom sastanku prisutan i ministar energetike Aleksandar Antić, čija je uloga ipak izgleda bila kozmetička, a izjava da prema „njegovom dubokom uverenju“ MHE koja se gradi u skladu sa zakonom ima „najmanje negativan uticaj na životnu sredinu“ jednaka konstataciji da je po njemu Nirvana bolji bend od Pearl Jama ili Kohiba bolji tompus od Montekrista, pri čemu je verovatno najpozvaniji da komentariše ovo poslednje.

Predsednikovo obećanje da će tokom novembra posetiti Rakitu predstavlja jednu zakasnelu reakciju, koja je koliko nepotrebna, toliko i nejasna, a sve iz razloga što su radovi na izgradnji MHE Zvonce praktično završeni i još se samo čeka da nadležni opštinski organi investitoru izdaju upotrebnu dozvolu, uprkos gradnji izvršenoj nasuprot svim odlukama nadležnih službi.

Za one koji nisu na dnevnom nivou pratili situaciju oko izgradnje MHE Zvonce – investitor je uprkos izrečenoj zabrani izgradnje suprotno uslovima zaštite prirode, od strane nadležne inspekcijske službe Ministarstva zaštite životne sredine iz januara ove godine, kao i drugoj zabrani za izvođenje radova koja se odnosi na izvođača radova izrečenoj od strane inspekcijske službe Opštine Babušnica nastavio sa izgradnjom i čitav objekat do današnjeg dana praktično završio, bez ikakve konkretne i dodatne reakcije inspekcije, policije ili nadležnog tužilaštva.

Da banalizujem: nadležni su investitoru naložili da iz Rakitske reke izvadi cevi duge 350 metara i da čitav vodotok dovede u stanje u kome se nalazio pre izvođenja radova, a on ne samo da to nije uradio, nego je nakon izrečene zabrane radove nastavio i sada ih lagano privodi kraju. Dakle, očekivano bi bilo da selo Rakitu ponovo posete inspekcija i policija, te da obezbede sprovođenje već donetih odluka. Možda bi na taj način organi javnih vlasti doprineli zaštiti prirode i sprečili investitorski teror nad lokalnim stanovništvom, a svakako bi pokazali da je Srbija pravna država.

Da bezakonje bude potpuno, investitor je za potrebe obezbeđivanja svoje investicije i „privatizovanog“ javnog dobra Rakitske reke unajmio privatno obezbeđenje koje je zaduženo da džipovima (da, opet džipovi) patrolira selom i u zavisnosti od ličnih afiniteta i procene, praktično legitimišući ljude, odlučuje koga će da propusti, a kome će da uskrati pristup selu, u šta se autor ovog teksta zajedno sa kolegama iz RERI-ja i lično uverio.

Druga uloga ovako angažovanih ljudi, prema svedočanstvima lokalnog stanovništva i javno dostupnim snimcima, odnosi se na obračun sa neposlušnim „lokalcima“ i njihovom „ubeđivanju“ da je izgradnja MHE Zvonce u njihovom najboljem interesu, te da će od guranja vode u cevi i isušivanja reke svi oni imati brojne benefite.

E sada, imajući u vidu sve gore navedene činjenice, ostaje nejasno na šta je predsednik države mislio kada je svoje sagovornike obavestio da će tokom novembra posetiti Eldorado u opštini Babušnica, osim ako mu namera nije da preseče crvenu traku i na taj način da doprinos promociji energije proizvedene iz obnovljivih izvora.

U suprotnom, ako već i izlazi van ovlašćenja omeđanih Ustavom svoje zemlje, bilo bi sasvim dovoljno da NADLEŽNIM INSTITUCIJAMA sugeriše da počnu da rade svoj posao i sprovode već donete odluke. Da je to učinjeno u startu i da je to nešto što se pretpostavlja, ne bi Rakita, Panjica, Prištavica i ostala malo poznata prirodna blaga širom Srbije danas izgledala ovako kako izgledaju.

Kada bi se na ovome zaustavili, spasa bi nam svakako bilo. Najveća i nepopravljiva šteta još uvek nije napravljena, a da se to ne bi ni dogodilo, pored gore pomenutog sprovođenja propisa, poželjno bi bilo zakonska rešenja dodatno unaprediti i osnažiti.

Bar tako što će biti usvojeni podzakonski akti koji prate postojeće zakone. Ideju koju poslednjih godina gandijevski i uglavnom na skupovima civilnog sektora zagovara ministar Trivan, predstavljajući se kao njihov saborac i poručujući između redova da on sam nema snage za tako nešto, sada je na velika vrata uveo onaj ko ima i snage i volje za gotovo sve. Predsednik je dakle (prema navodima prisutnih sa sastanka) rekao – DA! „Da, izmenićemo Zakon o zaštiti prirode i zabranićemo izgradnju u zaštićenim područjima.“

Pitanje i problem koji se nameće u vezi sa ovom svakako ohrabrujućom informacijom jeste kada će se to dogoditi i šta će biti sa već „podeljenim“ dozvolama? I šta će biti sa lokacijama koje se ne nalaze u zaštićenim područjima? Rakita nema tu „sreću“ da se nalazi u okviru zaštićenog područja, pa je tamo onda, valjda, sve dozvoljeno.

Na primeru penzionera videli smo da stečena prava ne moraju biti nikakav ograničavajući faktor ako su interesi države i njenog spasenja u pitanju, pa tako možda i investitori u MHE kojima su dozvole za izgradnju u zaštićenim područjima već izdate, uz Predsednikovu ličnu zahvalnost što su u ovoj priči podneli najveći teret izmena zakona, povijenog repa odu svojim kućama i odluče da se umesto trgovinom strujom, bave na primer trgovinom oružjem. Teško ipak da je ovaj lobi servilan poput penzionerskog, ali nam po svemu sudeći ostaje da čekamo kako bi videli ishod.

U međuvremenu, po receptu iz Rakite, investitor u selu Topli Do (zaštićeno područje), na reci sličnog imena, Rekitskoj, najavljuje izgradnju svog postrojenja, ponovo suprotno propisima i uz nedostajuću dokumentaciju, pri čemu mu na dan izlaska iz štampe ovog teksta ističe i građevinska dozvola.

Nadležno ministarstvo, jer je to posao ministarstva, imalo je priliku da spreči incidente u Toplom Dolu od pre nekoliko dana, da je postupilo u skladu sa propisima i donelo odluku o ponavljanju postupka izdavanja građevinske dozvole. Međutim nije. Posledice smo ponovo mogli da vidimo. Međutim, postoji prilika za popravni i novi, ko zna koji, test za državu i nadležne institucije da u praksi pokažu svoju iskrenu nameru i pokajanje i da sprovedu sopstvene propise. Situacija je u slučaju Toplog Dola više nego jasna; nisu potrebne nikakve izmene propisa, već samo njihovo sprovođenje. Samo ZAKON. I samo INSTITUCIJE.

I VLADAVINA PRAVA, a ne trijumf volje.

Autor je advokat, RERI