Vladavina zakona, ne vladavina „mišljenja“

Ministar finansija (bivši gradonačelnik) i zamenik gradonačelnika (bivši menadžer gradonačelnika), da bi spasili ono što se spasiti ne može – Gradsko saobraćajno preduzeće (GSP) u Beogradu – rešili su da se obračunaju s beogradskim poslodavcima na najbrutalniji način, gazeći demokratske principe.

Vlast u Beogradu i Srbiji ne ume da organizuje i nemoćna je da na racionalan način reši javni gradski prevoz u glavnom gradu. Beogradsko saobraćajno preduzeće već godinama je leglo kriminala, korupcije, sitnog lopovluka, uhlebljenja nesposobnih partijskih klimoglavaca i demagoškog politikanstva. Beograđani su se proteklih godina naslušali i nagledali raznih koloritnih tipova koji su promovisani u direktore tog preduzeća, navozali se u prljavim, smrdljivim i razdrndanim autobusima koji su oličenje pretnje po život putnika, bahatih vozača, nadobudnih i nasilnih kontrolora, gužvi na autobuskim stajalištima, neobjašnjivih kašnjenja… Stepen tog poniženja koje građani doživljavaju u beogradskom javnom prevozu može da se meri samo s poniženjem koje pacijenti trpe u državnim domovima zdravlja i bolnicama.

Da bi opstala takva poslovna skalamerija od gradskog prevoza Beograđani moraju toliko da plaćaju kao da se voze u najmodernijim autobusima i na najredovnijim linijama. Zamenik gradonačelnika saopštio je pre neki dan da Beograđane očajan gradski prevoz svake godine dodatno košta 150 miliona evra. I slovima: sto pedeset miliona evra!!! Dodatno!!! To je plus na sumu koju grad inače izdvaja za redovnu apanažu iz godišnjeg budžeta za gradski prevoz.

Nema jačeg dokaza o nesposobnosti gradske vlasti od tog podatka.

I umesto da Beograđani najzad dobiju suvislo i relativno jeftino rešenje za javni gradski prevoz, vlast nudi demagogiju. Zamenik gradonačelnika odlučio je da Beograđanima prospe populističku tezu kako bi tim novcem (150 miliona evra) moglo da se izgradi 75 vrtića i škola. Čik da vidimo ko je protiv vrtića i škola. Pa naravno, niko.

Ali, ko će to da plati? I gde naći te pare?

Zapletena u takvu vrstu demagogije vlast je izvukla pogrešan zaključak – da za te pare treba „ošišati“ beogradske poslodavce. Po principu „dok je ćurki, biće i podvarka“.

Elem, vlast (zamenik gradonačelnika i ministar finansija) prete da će vrlo brzo naterati svakog poslodavca u Beogradu da dokaže da je novac koji je zaposlenom dao za prevoz „na ruke“ za to i potrošen. Odnosno, da je za te pare kupljena GSP „markica“. Kao „batina“ kojom zamenik gradonačelnika preti poslodavcima upotrebljeno je mišljenje (???) Ministarstva finansija. A pretnja je da će se svaki poslodavac koji se ogluši o to „mišljenje“ suočiti s gnevom poreske službe. A zna se kakva je ona kad je gnevna.

Na ovaj način „mišljenje“ ministra finansija uzdignuto je na nivo zakona. A svi ostali zakoni koji tretiraju ovo pitanje bačeni su pod noge ministra i zamenika gradonačelnika.

U pravnoj državi, koliko je poznato, ne vlada se pomoću „mišljenja“, nego zakona. Da je davanje „mišljenja“ normalna praksa, onda ne bi bilo potrebe za postojanjem takve države.

Posle ovakve degradacije pravne države, u Srbiji zakoni postaju nepotrebni, dovoljno je „mišljenje“ ministra. Pa kako se koji ministar menja i smenjuje vlast, svaki novi ministar i svaka nova vlast ima pravo na svoje „mišljenje“ o određenom pitanju u uređivanju države.

Kome mogu da se se žale beogradski poslodavci ukoliko „mišljenje“ bude pretvoreno u praksu?

Pa sudu. Sud je arbitar da li neko krši zakon ili ne. Jedino sud. Ono što je pouzdano tačno u ovom sosu koji su zamešali ministar i zamenik gradonačelnika je da beogradski poslodavci dosadašnjim načinom plaćanja prevoza svojim zaposlenima nisu prekršili ni jedan zakon.

I tako se stiže do ključnog pitanja – da li u Srbiji postoji nezavisni sud koji treba da štiti zakon?

Zašto je vlast izabrala najlakše i najmanje bolno rešenje da obezbedi novac za funkcionisanje poslovnog bogalja kakav je gradski prevoz?

Jer jedino u takvom rešenju sve ostaje isto, samo se menja „ovca za šišanje“ – pored građana sad će to biti i poslodavci. Suština se ne menja i ne nudi se nikakvo novo kreativno i održivo rešenje. Beogradskim javnim prevozom i dalje će upravljati isti kadrovi kao i dosada, GSP će i dalje biti u vlasništvu države kao do sada i služiće kao „kasica prasica“ partijama da ga potkradaju kad god im je potreba, kao do sada.

Šta bi moglo biti rešenje?

Ukinuti GSP kao državnu firmu. Beogradska vlast mogla bi da raspiše tender za organizatora javnog gradskog prevoza. Nije nužno da se na taj poziv jave samo autoprevoznici koji imaju prevozna sredstva (autobuse, tramvaje, trolejbuse). Mogu da se jave specijalizovane firme-fondovi čiji menadžeri (raznih struka) umeju da organizuju i upravljaju javnim gradskim prevozom i koje će iznajmiti privatne prevoznike koji imaju vozila. U tom modelu, posao gradske vlasti bio bi da propišu pravila (mreža linija, frekventnost vozila, cena karte, socijalna i penzionerska karta) po modelu „najbolja usluga za najprihvatljiviju cenu“ i da na kraju – ubira profit.

Takav model, međutim, znači da se gradskim vlastima oduzima jedan unosan posao u kome se ona komotno utalila. Zato ona (vlast) ne pristaje na takav model. Njoj (vlasti) je lakše da „šiša“ građane, a onda i poslodavce. Vlastima u Beogradu i Srbiji lakše je da osakate pravnu državu nego da promene paradigmu javnog gradskog prevoza i privatizuju osvedočenog gubitaša GSP koji, kao i ova vlast, skupo košta građane.

Autor je novinar