Svaki “probuđeni” birač biće mera oporavka građanske Srbije: Lični stav člana SANU Vladice Cvetkovića, potpisnika ProGlasa

Ni vlast ni opozicija nisu mogli da predvide pojavu ProGlasa, kao što nisu očekivali ni ovoliku snagu njegovog odjeka kod građana; razlika je bila samo u tome što je vlast izgleda brže shvatila da im ProGlas predstavlja opasnost nego što je opoziciji postalo jasno da joj je on velika šansa.

Inicijativa je od početka pokazala da ima dve misije. Prva je aktuelna i svodi se na poziv svim građanima da izađu na izbore 17. decembra i glasaju za koga god hoće, a druga je daleko šira i u prostoru i u vremenu, njome smo mi, inicijatori, najavili dugotrajniji, složeniji i mukotrpniji rad na sveobuhvatnom unapređenju građanske svesti u Srbiji.

Za prvu misiju, za pokušaj rešavanja akutnog stanja u društvu, koristili smo neizbežne alate političkog marketinga, poput isticanja lakoće postupka glasanja („izađite na birališta, to vam je mnogo lakše nego napustiti zemlju”) ili naglašavanja važnosti svakog pojedinačnog gesta („svaki glas puno znači”), dok smo u sklopu ove druge namere jednostavno obećali da ćemo i posle izbora raditi na „promeni (čitavog) sistema”, odnosno da ćemo kritikovati i „kontrolisati i (svaku) narednu vlast”.

Iako nikada nisam krio da mi je ova druga misija mnogo bliža – a razlog tome je činjenica da je i sav moj dosadašnji aktivizam bio usmeren na one najteže, sistemske promene, poput reforme obrazovanja čije efekte možemo očekivati tek u narednim decenijama – savršeno mi je bilo jasno da su sada prioritet izbori, da je trenutno najvažnije postići da se što veći broj građana probudi i izjasni o tome želi li ovu autokratsku vlast ili ne.

U stvari i sam poziv na glasanje predstavlja jedan deo borbe za promenu celokupnog vrednosnog sistema, jer je masovni izlazak na decembarske izbore, ako ne najvažniji, onda prvi nužan korak za oporavak građanske svesti u Srbiji. U ovom kontekstu, ali kao i uvek isključivo iz ličnog ugla, pišem i ova svoja ProGlasna razmišljanja o osnovnoj nameri ove građanske akcije i njenim dosadašnjim dometima.

Meni je ProGlasov poziv na masovan izlazak na birališta važan zbog toga što on može da reši i jednu moju ličnu nedoumicu: ja zapravo ne znam šta moji sugrađani zaista misle o državi u kojoj danas zajedno živimo.

I do sada sam pisao i govorio o različitim društveno osetljivim temama i nemali broj puta sam se uverio da mnogi oko mene misle drugačije, ali sada je reč o primarnom pitanju za našu zajednicu – o tome da li je uistinu većini srpskih građana u redu što o svemu odlučuje jedan jedini, uz to i nesmenjivi političar. Ima li preče stvari od ove i postoji li neki naš drugi društveni problem koji s njom nije povezan?

Ne isključujem mogućnost da većini ne smeta što živimo u ovakvoj državi, ako je zaista tako, ostaje mi samo da to mirno prihvatim kao odluku zajednice u kojoj živim i naroda kojem pripadam.

Ali to je upravo ono što trenutno ne znam i što želim da mi se saopšti na izborima. A da bi izbori mogli da pokažu šta Srbija zaista misli, neophodne su dve stvari: da sve informacije budu svima podjednako dostupne i da na izborima glasa što je moguće više ljudi – ako ne baš svaki, onda skoro svaki punoletni građanin Srbije.

Budući da mi, inicijatori ProGlasa, nismo imali moć da oslobodimo srpske medije ili barem da ih naučimo poslu (i časti), uradili smo ono što smo jedino mogli: svojim imenima i prezimenima smo pozvali sve svoje sugrađane da ovog decembra izađu na birališta i kažu šta misle o društvu u kojem žive.

Gotovo niko izvan vlasti nije doveo u pitanje ovu iskrenu nameru ProGlasa, ali su zato dometi naše akcije prilično osporavani i unapred relativizovani.

Najčešća primedba je bila da će ProGlasa odjeknuti jedino unutar prostora u kojem borave naši istomišljenici i da njegova poruka neće dopreti do drugih građana, a zamerano nam je i to što među onima koje smo već probudili ima veoma malo mladih ljudi.

Moje mišljenje je da ove primedbe ne mogu da naude ideji ProGlasa, štaviše, kada ih razmotrimo, a to je ono što sledi u daljem tekstu, samo potvrđujemo zaključak da je ova inicijativa – izvinjavam se na pretencioznosti i neskromnosti – verovatno nešto društveno najkorisnije što je danas u Srbiji mogla da pokrene grupa od samo četrnaestoro njenih javno aktivnih građana.

Zašto bi „buđenje” samo onih (svih onih!) kojima je i do sada bilo jasno da ovakva vlast nije ni prihvatljiva ni bogom dana, bio mali uspeh ProGlasa? Zar upravo njihova dosadašnja društvena i politička hibernacija i nije doprinela tome što se Srbija vratila na predemokratska podešavanja – mislim, naravno, na onaj izborni poraz poznat pod imenom „beli listići”?

Prema onome što ovih dana viđamo na našim tribinama, veliki broj nekih davno razočaranih birača koje u međuvremenu nijedna prodemokratska opcija nije uspela nanovo da pridobije i pokrene, sada je spreman da se uključi i podigne svoj glas.

I još nešto, nemamo tačne podatke o kojem broju ovih nezadovoljnih apstinenata je reč, ali možda mogu da pomognu novija istraživanja Demostata po kojima 68% građana Srbije ipak daje prednost demokratiji u odnosu na autokratiju.

Ista zamerka o svojevrsnoj političkoj reciklaži jednog istog građanskog sloja, može da se osmotri i kroz pitanje da li je ProGlas uopšte imao načina da pristupi onima kojima ovo unižavanje demokratije (kao da) ne smeta. Kako se to danas može prići glasačima SNS-a, je li realno očekivati da se oni mogu okrenuti protiv vlasti, i to političkom retorikom koja želi da bude pristojna, nenametljiva i očišćena od svakog populizma?

Recimo, kako politički pridobiti one koji imaju kupljene diplome, a zaposleni su u državnoj službi? Možda tako što bismo im rekli da su im diplome bezvredne, a radna mesta nepotrebna?

Naravno da ne, ali treba znati i zašto tako ne može: zato što je njima SNS već prišla, oni su interesno zasićeni i partijski vezani – kao kod trovanja, kad se ugljen-monoksid jednom veže za krv, ne pomaže veštačko disanje već jedino transfuzija za koju obično nema ni vremena ni uslova.

Pitanje zašto ProGlas nema veći učinak kod mladih sadržajno je nešto drugačije, ali je po tome što pred ovu inicijativu postavlja potpuno nerealna očekivanja potpuno identično prethodnom. Ako se mladi danas zaista nekako mogu mobilisati, zašto to nije uradila Vučićeva vlast koja, evo, vlada preko jedne decenije i za to vreme je imala na raspolaganju i sve resurse i sve (moguće i nemoguće) markentiške veštine?

Pa zato što je to objektivno teško, zato što mlade ne možemo da izvučemo iz društvene apatije time što ćemo se pretvarati da ih razumemo i tako što ćemo se izveštačeno pojavljivati na (njihovim) društvenim mrežama.

Do aktivnog stava mladih prema svom društvu možemo doći samo ako popravimo obrazovanje na svim nivoima i sačekamo da se taj nov vrednosni obrazac primi, i to istovremeno i kod njih i kod njihovih roditelja.

I zato, ostavimo se zamerki ProGlasu nego ostanimo budni i 17. decembra izađimo iz svojih kuća, stavimo osmeh na lice, uzmimo olovku u ruke i postavimo ono što želimo u jedan krug. Svaki novi birač tog dana biće mera našeg kolektivnog građanskog oporavka i bez obzira na to šta će se dogoditi 18. decembra, imajte na umu da nas posao na pravom prosvećenju Srbije tek čeka. Uostalom, 19. decembra ćemo svakako svi slaviti.

Autor je profesor univerziteta, redovni član SANU, jedan od inicijatora ProGlasa