Pola godine pre svog 90. rođendana preminuo je i u najužem porodičnom krugu sahranjen je profesor Vladimir Glišin, neosporno naš najpoznatiji i međunarodno najugledniji genetičar.
Mada je bio diplomirani hemičar, celog života se bavio molekularnom biologijom i genetikom.
Počeo je u Institutu Vinča pod rukovodstvom čuvenog Pavla Savića (za mlade valja pomenuti, saradnika Marije Kiri, Titovog šifranta u Glavnom štabu i, kasnije, predsednika SANU).
Postdiplomske i postdoktorske studije obavio je kod Pola Dotija na Harvardu, u jednoj od najprestižnijih svetskih laboratorija za oblast kojom se bavio.
Iz tog perioda potiče njegova međunarodna reputacija, a konkretna otkrića su suviše komplikovana da bi se prepričavala čak i obrazovanim laicima (recimo, rekonstituisanje razdvojenih lanaca DNK cezijumhloridom).
Po povratku u zemlju, rukovodio je laboratorijama za molekularnu biologiju u Beogradu i za molekularnu embriologiju u Kotoru, a svoj najveći organizacioni podvig postigao je pre 33 godine osnivanjem Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo.
Zahvaljujući svojoj međunarodnoj prepoznatljivosti, ta ustanova je imala dovoljno sredstava za naučni rad čak i u vreme najcrnjih sankcija, a već godinama predstavlja (nažalost, za ceo svet, a ne za nas) raskošan rasadnik vrhunski obučenih kadrova.
Mada je imao niz međunarodnih priznanja, Glišin je na domaćoj sceni ostao uskraćen nagrada i odličja (jedan od retkih izuzetaka je njegov izbor za Viteza poziva 2009). Bio je dobroćudan čovek, ali je, kada bi se povela reč o nauci, postajao brutalno otvoren i direktan. Razvejavao je mitove i preterivanja (jedan od primera je fama o tzv. beogradskom pacovu, kao revolucinarnom laboratorijskom biološkom modelu).
Demistifikovao je strah od genetski modifikovane hrane kao navodne pretnje zdravlju, podsećajući da ljudi već milenijumima intervenišu u procesu oplodnje (ukrštanje životinja, kalemljenje voća). Bio je rezervisan prema kloniranju, ali se zalagao da odluku o tome donose naučnici, a ne političari.
Suočen sa snižavanjem vrednosnih kriterijuma u našoj sve brojnijoj akademskoj zajednici, izazovno je predlagao da se otpuste svi univerzitetski profesori, pa da ponovni izbor ne obavljaju lokalne, već inostrane komisije sastavljene od priznatih eksperata.
Mada je i predlagaču bilo jasno da je ta ideja neostvariva u praksi, ona većinski nije doživljavana kao apel da se bude bolji, već kao realna egzistencijalna pretnja, a njen pokretač kao potencijalna opasnost.
Takve konfrontacije Glišin je smatrao svojom profesionalnom dužnošću, izrazom naučnog poštenja i obaveze da popravlja svet oko sebe.
Posledice jaza između njega i dušebrižnika uverenih da je za našu nauku najbolje ako se ne čuje nijedan kritički glas jasno ilustruje jedan događaj od pre sedam godina.
U kratkom razmaku u Beogradu su se našli Mauro Đaka, generalni direktor Međunarodnog centra za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju u Trstu i Brus Alberts, tokom 12 godina predsednik najuglednije američke naučne ustanove, Nacionalne akademije nauka i, u tom trenutku, glavni urednik časopisa Science, jednog od dva najprestižnija naučna glasila u svetu.
Italijani su Glišinu bili zahvalni što je, kao član male grupe eksperata UN odlučujuće uticao da se Međunarodni centar gradi u njihovoj zemlji, a Alberts je karijeru započeo u harvardskoj laboratoriji gde je radio Glišin, pa se prijateljstvo nastavilo i prenelo na supruge. Albertsovi su došli u Beograd samo da bi se sreli sa Glišinima, ali je to bila prilika i da čuveni naučnik održi predavanje.
Glišinu se činilo da je najbolje da oba stranca svoja istraživanja prikažu lekarima, pa se preko posrednika pismeno obratio dekanu Medicinskog fakulteta.
Da li zbog Glišina (kasnije je ponuđeno opravdanje da je on „nezgodan“ čovek) ili zbog posrednika, odgovor nikad nije stigao, a sažetak Albertsovog predavanja „Prošlost i budućnost biologije“ uzaludno je nuđen. (Istini za volju, tadašnja prodekanka za nauku Tanja Simić, odnedavno članica SANU, pokušala je da spreči bruku, ali je bilo kasno).
Događaj je dobio anegdotske razmere kada je Glišin doveo bračni par Alberts u jednu skučenu kafanu na kraju Simine ulice, u nameri da sretnu bar neke javne radnike iz Srbije.
Tu se okupilo više od 20 članova Pasuljske akademije novinara i umetnika (PANU), nepretenciozne grupe prijatelja, među kojima, doduše, ima i akademika SANU (najstariji i najugledniji je književnik Dragoslav Mihailović). Bilo je i gostiju, uključujući bivšu rektorku, Mariju Bogdanović. Albertsovima su svečano uručene diplome PANU.
Vrhunac je usledio nekoliko meseci kasnije, kada je Brus Alberts ponosno poslao svoju fotografiju za pisaćim stolom sa diplomom PANU iznad svoje glave i zamolio da mu se podrobno objasni priroda tog visokog priznanja iz Srbije.
Iza Vlade Glišina ostaje značajno naučno delo, Institut kao svojevrsni spomenik koji je sebi podigao za života, ali i niz nesporazuma sa sredinom u kojoj je živeo i čiji je naučni nivo, shodno sopstvenim visokim kriterijumima, nastojao da uzdigne na svetski nivo.
Autor je redovni profesor Univerziteta u Beogradu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
