Vladin socijalni monolog

Latinski izraz apsurdus znači logički nemoguć, besmislen, nerazložan. I upravo ovaj bi izraz, značenjski sveobuhvatno, opisao događaje oko formiranja i rada Socijalno-ekonomskog saveta, koji čine Unija poslodavaca Srbije, Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“, Savez samostalnih sindikata i Vlada Srbije.

Na opštu žalost Vlade, 2005. godine poslodavci Srbije nisu prihvatili potpisivanje opšteg kolektivnog ugovora. Ovo je bio presudan razlog da Vlada krene u organizovanje puča u postojećoj Uniji poslodavaca, i izabere novo rukovodstvo na koje će moći da vrši neposredan uticaj. Stvari se događaju kao u dramama apsurda: 3. aprila 2008. u Radničkom univerzitetu održana je iskonstruisana skupština na kojoj je izvršena smena prethodnog rukovodstva UPS-a, a za čelnike organizacije proglašena je nova poslodavačka „elita“. Kvorum toj skupštini davale su čistačica, sekretarice i „poslodavci“ koji nemaju firme. Čitav postupak postavljenja novog rukovodstva koordinira i sprovodi državni sekretar Snežana Lakićević. Vlada je ovim želela da odglumi brigu za radnike i poslušne poslodavce a potpisom opšteg kolektivnog ugovora iskaže svoje socijalno opredeljenje i brigu pred predstojeće izbore u maju prošle godine. Zbog ovakvog oblika diktature koju je provela Vlada, najveći broj poslodavaca i kolektivnih članova napušta UPS. S obzirom na to da je poslužio samo za proizvodnju predizbornih iluzija, Vlada je znala da opšti kolektivni ugovor nema realnih pretpostavki da ikada zaživi, mada je zakonski i dalje na snazi. Zbog toga će u budućnosti biti generator dramatičnih socijalnih turbulencija i kolektivnih protesta.

Svo sveto zaklinjanje UPS-a i UGS-a da zastupaju opšte interese, može se izraziti brojevima koji odražavaju samo ličnu materijalnu korist. A brojevi nemilosrdno govore da je Ministarstvo rada i socijalne politike dalo saglasnost da se na račun UPS-a u dve tranše isplati, prvi put 46,5 miliona dinara a drugi put 50 miliona iz fonda PIO. Tome treba dodati i redovne mesečne apanaže koje za svoj rad dobijaju od državnih institucija. Ovakva pozicija im je omogućila i članstvo u upravnim odborima gde takođe imaju velika primanja. Lepote apsurda prepoznaju se i u činjenici da je poslovnik o radu Odbora za utvrđivanje reprezentativnosti u suprotnosti sa Zakonom o opštem upravnom postupku. Predsednik Odbora (i predstavnik UPS-a u tom telu) Ivan Kovačević je suspendovao rad ovog odbora po nalogu Stevana Avramovića, predsednika UPS-a. Predstavnici Vlade u Odboru, Vinka Kojadinović, Ivana Vještica i Goran Batak, ogradili su se od nezakonitog rada odbora. Članovi Odbora iz redova UPS javno izjavljuju da neće dozvoliti reprezentativnost drugim poslodavačkim organizacijama. Stevan Avramović skida sa dnevnog reda tačke za preispitivanje reprezentativnosti UPS-a a svim sredstvima opstrukcije pokušava da sačuva sociološko-finansijski plen. Budžetska inspekcija Ministarstva finansija nalaže da UPS vrati 96,5 miliona dinara dobijenih od penzionera, ali se fond PIO, da apsurd bude veći, žali Vrhovnom sudu jer ne žele da im se ta sredstva vrate. Po čijem nalogu se žale?

Asocijacija malih i srednjih preduzeća i preduzetnika (APPS), koja je u međuvremenu osnovana, okuplja 146.985 poslodavaca koji zapošljavaju 431.505 radnika, ali nije u mogućnosti da dobije reprezentativnost. Nejasno je zašto ministar Ljajić odbija da postupi po Zakonu o radu i da proglasi nereprezentativnim članove Socijalno-ekonomskog saveta koji nisu predočili osnov svoje reprezentativnosti. Zbog ovakvih postupanja usledile su i tužbe Vrhovnom sudu i redovnim sudovima za krivična dela zloupotrebe službenog položaja.

Apsurdno je da prvi čovek UPS-a nema niti jednog zaposlenog radnika, a ostvario je ukupni promet na firmi oko 1.000 eura. Apsurdno je da većinu članova SES-a čine članovi koji uopšte nisu poslodavci. Najapsurdnije je da ovakvi poslodavci dodeljuju kolajne predsedniku Vlade za kooperativnost u Socijalno-ekonomskom savetu. Apsurdno je da socijalnog i ekonomskog dijaloga uopšte nema, niti će ga sa ovakvim predstavnicima biti, mada je sada Srbiji najpotrebniji. Apsurdno je da je Vlada odbacila sve predloge UPS-a, a kako i ne bi kad su potpuno besmisleni. Oni jesu partner sa Vladom zato što nemaju ni legitimitet, ni kredibilitet, niti bilo kakvo moralno uporište. Do presuda Vrhovnog suda socijalno -ekonomski dijalog će i dalje biti u zoni apsurda a radnici i poslodavci u zoni potpunog ekonomskog besmisla. I možda bi latinska izreka „Verujem jer je apsurdno“, jedina mogla uneti tračak mogućnosti da Vlada počne uvažavati legitimne i kredibilne, a ne da pregovara sa grupama građana čiji je materijalni interes vulgarno stavljen iznad svih drugih interesa. Sačekajmo novi apsurd. Barem toga ima u izobilju. U socijalnom blatu uskoro će se naći najveći deo nacije ako ne učinimo nešto da do toga ne dođe.

Autor je predsednik Upravnog odbora Unije proizvođača tekstila, kože i obuće