Vladina strateška papazjanija

Čini se, nažalost, da jesmo. I to nepotrebno, jer privatizacija RTB Bor neizbežna je, ispravna i na ekonomskoj logici zasnovana odluka.

Vlast je, u najboljem maniru pučke operete, obavestila javnost da je „najzad pronađen“ strateški partner za RTB Bor, iako se to bilo izvesno još od proletos. Čast trbuhozborca pripala je resornom ministru, članu manjinske stranke u vladajućoj koaliciji. I to je najveće iznenađenje u ovoj vesti. Jer, takve strateške „poslastice“ obično se čuvaju za predsednika države, čije se ime kao refren ipak provlači u svojevrsnoj „odi radosti“ narodnog hora koji „tercira“ iza kulisa operete.

Kao i svaku papazjaniju, tako je i ovu teško razumeti jer je u nju svašta umešano. Ministar rudarstva – slučajno ili namerno, iz neznanja ili demagogije – prećutao je neke važne informacije a istakao neke druge kojima je hteo da opije narod.

Tako je, na primer, u petak 31. avgusta uporno emitovana vrišteća vest da će strateški partner kineska kompanija Ziđin „uložiti 1,46 milijardi dolara“ za kupovinu 63 odsto vlasništva u RTB Bor.

Netačno.

Tačno je da će kompanija Ziđin da dokapitalizuje Bor s 350 miliona dolara i tako će da postane vlasnik 63 odsto udela kompanije. Nije nevažno ni potpitanje da li Ziđin dokapitalizuje Bor „u kešu“ donetim iz Kine, kreditom koji će otplaćivati Bor (kao što je slučaj s Er Srbijom) ili je u tih 350 miliona uračunata i tehnologija/oprema. Ako su tačne informacije domaćih medija, Ziđin je prošle godine napravio 230 miliona dolara profita, što je manje od sume potrebne za dokapitalizaciju ili investiranje u prve tri godine u RTB Bor.

Sve ostalo u čemu je pričao resorni ministar je deo kineskog „obavezujućeg poslovnog i investicionog plana“, koji je Vlada Srbije propisala kao jedan od ključnih uslova tendera (raspisanog 17. jula) za izbor strateškog partnera. Iz tog šestogodišnjeg „biznis plana“ kompanije Ziđin srpski ministar pobrojao je samo investicije: 320 miliona za otvaranje rudnika Cerovo, „veliki iznos“ za Majdanpek, Krivelj, Borsku jamu i Topionicu, 136 miliona za ekologiju i 200 miliona za preuzimanje dugova. Čini se, međutim, da je ministar pomešao „babe i žabe“ i da ne razume da u 1,46 milijarda dolara ima i godišnjih prihoda iz tekuće poslovanja. Ko se razume u realnu ekonomiju zna da „biznis plan“, osim investicija, sadrži i ostale elemente poslovanja – prihode, troškove i profit. Slučajno ili namerno, ministar je pomešao investicije i godišnje prihode iz tekućeg poslovanja i tako prikrio stvarne investicione namere kineske kompanije.

Za državu kao prodavca i budućeg manjinskog akcionara mnogo je važno da zna, a to javnost nije čula, kad će Bor da dostigne i ostvari taj biznis plan, koje godine? Da li na kraju plana, to jest posle šeste godine? Ili, možda posle druge ili treće godine strateškog partnerstva? Za državu je itekako važno i da zna kada će RTB Bor imati profit. Koje godine i koliki će taj profit biti? Državi je to važno iz dva razloga: da vidi da li Ziđin finansira investicije donetim kapitalom iz Kine ili zaradom iz tekućeg poslovanja RTB Bor i da kao manjinski akcionar može da računa na dividendu (malo li je 37 odsto) koju odmah može da ubaci u budžet ili reinvestira u Bor.

Svaki biznis plan podrazumeva i impute/troškove. Resorni ministar nije ništa rekao šta srpska strana, kakve benefite, nudi kineskoj kompaniji u tom strateškom partnerstvu. Jer, da bi menadžment neke kompanije mogao da napravi „poslovni i investicioni plan“ on mora bar približno da zna troškovnu stranu biznisa. Na primer, koliko će ga koštati ruda (rudna renta) i energenti (proizvodnja bakra je ogroman potrošač električne energije). Da li će državna kompanija EPS prodavati kompaniji Ziđin električnu energiju po „zakucanoj“ subvencionisanoj ceni i koliko će to da traje narednih godina? Da li će Srbija dati kineskoj kompaniji povlašćenu cenu rudne rente kao što daje NIS-u za sirovu naftu? Poznato je da RTB Bor do sada nije plaćao rudnu rentu i struju. To su bile najveće stavke u 900 miliona evra dugova koje su poreski obveznici Srbije oprostili RTB Boru 2016. godine.

Neko će reći da su to detalji koji će verovatno biti zapisani u ugovoru o strateškom partnerstvu čije je potpisivanje najavljeno za septembar. Tačno, to bi trebalo da piše u ugovori, za koji se već sada osnovano sumnja da će biti proglašen državnom tajnom. Ali, ima jedan mnogo važniji detalj koji nagoveštava da su elementi ugovora (dakle, i srpski benefiti kineskoj strani) već unapred usaglašeni jer pregovori dve strane traju najmanje od marta ove godine. Evo primera. S predstavnicima kineske kompanije Ziđin predsednik Srbije sastao se 12. marta, dva dana kasnije premijerka je izjavila da su predstavnici kineske kompanije „bili ovde već nekoliko puta, imali su sastanke, njihovo rukovodstvo sa predsednikom Vučićem i sa mnom, bili su zajedno sa ministrom Antićem u Boru, razgovarali sa rukovodstvom RTB-a“ a 28. maja ruska državna agencija Sputnjik piše da će predstavnici Ziđina uskoro opet doći u posetu RTB Bor pa bi s „priličnom sigurnošću moglo da se kaže da je sudbina RTB Bor izvesna“.

Ako je to tvrdio ruski državni medij u maju, zašto je onda ruska kompanija Yu Gold učestvovala u julu na tenderu za Bor?

Svaki, makar, priučeni privatizacioni i investicioni konsultant reći će da je tender za strateškog partnera za RTB Bor – fingiran.

Zašto je korišćen fingirani tender? Pa da bi se pokazalo kako je sve transparentno. Ministar rudarstva u petak na konferenciji za novinare (ničim izazvan, po sistemu „ko o čemu ja o poštenju“) naglašava: „Nama je bilo ključno da imamo ozbiljnu i transparentnu proceduru“. Tender je bio pokriće za već ranije postignut dogovor s kineskom kompanijom, a ruska firma Yu Gold i kanadska Diamond Fields poslužile su samo kao „fikus“. Prosto je neverovatno da ni jedan od ta dva učesnika na tenderu, za koje se tvrdilo da su ozbiljne kompanije, nije mogao da obezbedi bankarsku garanciju od milion dolara. Stručnjaci kažu da je i to jedan od dokaza da je tender fingiran.

Nimalo slučajno ministar rudarstva na konferenciji za novinare dotakao se i teme „Srbija i EU“, tvrdeći da „ugovor sa Ziđinom ni na koji način nije u suprotnosti sa Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji Srbija ima sa EU“.

Činjenica je da dugoročno strateško partnerstvo može biti „kost u grlu“ aktuelnih evropskih integracija Srbije najmanje iz dva razloga – mogućih državnih subvencija (rudna renta, električna energija) i ekologije. U Briselu se ne gleda dobronamerno na državne subvencije, one se čak i retroaktivno kažnjavaju. A što se tiče ekologije, srpski ministar je naglasio da se „kineski partner obavezao da uloži 136 miliona dolara u ekologiju i rešavanje istorijskih ekoloških problema“. To zvuči ohrabrujuće. Zabrinjava, međutim, generalno nemaran stav kineskih kompanija prema životnoj sredini (Kina je među najzagađenijim državama sveta) i podatak da je kompanija Ziđin pre osam godina platila kaznu od 4,6 miliona dolara zbog nelegalnog izlivanja kiseline iz jednog od svojih rudnika u reku Ting, što je uništilo riblji fond i ugrozilo snabdevanje vodom 60.000 ljudi.

Autor je novinar