Vladine uredbe za subvencije tajkunima

One bliže definišu način sticanja statusa povlašćenog proizvođača električne energije ili proizvođača električne energije iz obnovljivih izvora energije, kao i naknade koje ovaj status sa sobom nosi. Reč je o tri uredbe. Uredbe su prošle kroz neku vrstu javne rasprave, stručna javnost ih je komentarisala, ali je konačan tekst usvojen samovoljom tehničke vlade bez uvažavanja stručnih primedbi i upozorenja. Sam način donošenja ovih akata unosi sumnju u dobre namere kreatora. Možemo biti sigurni da će se nakon par godina pojaviti neki mlad i ambiciozan novinar, koji će kroz serijal sličan Insajderu, pokazati kako je sve urađeno „u skladu sa zakonom“ koji svakako nije bio u skladu sa interesima građana i privrede Republike Srbije.

Ne ulazeći u svaki detalj ovih uredbi, izvršićemo analizu samo jednog interesantnog detalja. Naime „Uredba o podsticajnim merama za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora i iz visokoefikasne kombinovane proizvodnje električne i toplotne energije“ (Sl. gl. RS 56/2016) definiše u članu broj 4 podsticajne otkupne cene. Cena električne energije proizvedene na vetrogeneratorima određena je na 92 €/MWh. Trenutna tržišna cena električne energije na berzama u okruženju je na nivou od 30 €/MWh, što znači da je subvencionisani deo cene na nivou od 62 €/MWh, to je onaj deo koji građani i privreda Srbije imaju da plate ovim proizvođačima, a što ne bi morali ukoliko bi električnu energiju proizvodili u konvencionalnim postrojenjima u Srbiji i okruženju.

Imajući u vidu najave investitora, a u skladu sa kvotama koje je po ovom osnovu opredelila Vlada Republike Srbije, možemo očekivati da se u narednom periodu u Srbiji izgradi oko 500 MW vetrogeneratorskih postrojenja. Pod pretpostavkom da bi srednja godišnja proizvodnja ovih postrojenja bila na nivou od oko 300 MW, građani i privreda Srbije trebalo bi da subvencionišu oko 2628 GWh. Ako ovu količinu električne energije pomnožimo sa subvencionisanim delom cene od 62 E/MWh, dolazimo do cifre od 162.936.000 evra godišnje kojom će potrošači u Srbiji subvencionisati potencijalne proizvođače.

EPS je u 2015. godini finalno distribuirao 31.195 GWh. To znači da će subvencionisanje proizvodnje električne energije iz vetrogeneratora koštati potrošače u Srbiji oko 0,5 evrocenti po kWh. Uz pretpostavku da prosečno svaka porodica u Srbiji troši oko 400 kWh mesečno dolazimo do cifre od 2,09 evra mesečno, odnosno od 25,1 evra godišnje, koliko će građane Srbije dodatno koštati proizvodnja električne energije na velikim vetrogeneratorskim postrojenjima. U ovoj analizi sam se zadržao isključivo kod vetrogeneratora, jer je poznato da će investitori i vlasnici ovih postrojenja biti domaći krupni kapitalisti i strane multinacionalne kompanije. Bez namere da diskutujem o temi potrebe zamene konvencionalnih izvora obnovljivim, uz napomenu da Srbija već proizvodi 30 odsto zelene energije iz hidroelektrana želim da ukažem na činjenicu da će ovaj iznos sigurno završiti kao dobit velikih kompanija koje će ga izneti na neki nama nepoznat arhipelag. Bez ozbiljnije diskusije, bez sagledavanja potreba i mogućnosti našeg društva, Vlada je definisala pravac razvoja energetike prenoseći obaveze na građane i privredu Srbije!

Ima li Srbija snage da nastavi sa subvencionisanjem svega i svačega? Ako su obnovljivi izvori energije prioritet, treba li subvencionisati velike multinacionalne kompanije i tajkune ili malu privredu Srbije? Da li je moguće razvoj ove oblasti značajnije usmeriti ka preduzetnicima i malim individualnom proizvođačima: malim solarnim elektranama i vetrogeneratorima, postrojenjima na biogas i biomasu, malim hidroelektranama? Alternativna rešenja postoje, potrebno je o njima razgovarati.

Autor je član pokreta „Dosta je bilo“