Vlast bez granica je kao auto bez kočnica

Nastala je 2016. godine, s idejom da „izučava i unapređuje pravosuđe u demokratskom društvu“ (čl. 1 Statuta).

I budući da pravosuđe uobičajeno obuhvata sudstvo, tužilaštvo i advokaturu, njegovi osnivači došli su upravo iz tih sfera pravničkog sveta. Među njima su bili advokati, sudije i profesori fakulteta (jedan od osnivača je i trenutni dekan Pravnog fakulteta u Beogradu).

Takav profil CEPRIS čini možda i jedinom nevladinom organizacijom u Srbiji čije su aktivnosti isključivo usmerene na proučavanje i popravljanje našeg pravosudnog sistema.

Ta činjenica, kao i dosadašnje aktivnosti na projektima, seminarima i u medijima, učinili su da se glas CEPRIS-a u kritičkoj javnosti prati i respektuju.

Uz to, njegovom ugledu nesumnjivo doprinose i istaknute članice i članovi, poput Vide Petrović Škero, predsednice Vrhovnog suda Srbije u penziji, ili Miodraga Majića, sudije apelacionog suda u Beogradu, koji su u javnosti prepoznati kao odlučni borci za ideju vladavine prava i, stoga, najbolji predstavnici nezavisne i stručne organizacije ceprisovskog profila.

Pa ipak, CEPRIS je poslednjih nedelja, iako ne po prvi put, izložen jasnom pritisku državnih vlasti.

Već po uhodanoj matrici, napadi su započeli u Skupštini Srbije, prilikom „rasprave“ o izboru predsednice Vrhovnog kasacionog suda.

Meta napada je bio, takođe ne po prvi put, sudija Miodrag Majić.

Zbog stavova koje je izneo u intervjuu nedeljniku NIN, zasut je uobičajeno neosnovanim kritikama, ali i neuobičajeno grubim kvalifikacijama, kojih bi, da parafraziram jednog od poslanika, pristojan čovek trebalo da se „gadi“.

Ono što je, tom prilikom, ipak bilo novo je da su napade na sudiju Majića pratile i kvalifikacije da je CEPRIS „parapolitička organizacija“ čiji su izvori finansiranja nepoznati.

Takva optužba bi bila ozbiljna da dolazi od ozbiljnih ljudi i institucija.

Međutim, ono što jeste ozbiljno je da je CEPRIS u proteklih mesec dana doista bio podvrgnut finansijskoj kontroli, i to u okviru predistražnog postupka koji sprovodi Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu. Osnov i razlozi kontrole još uvek su jasni samo tužilaštvu.

I premda to zvuči veoma ozbiljno, informisanom čitaocu je izlišno naglašavati da osnova za sumnju da je CEPRIS neka „praonica para“ ima taman koliko i za kvalifikacije da je sudija Majić „rasista“ ili „izdajnik“.

CEPRIS je organizacija koja posluje zakonito, čiji se finansijski izveštaji redovno usvajaju od strane APR-a i čije finansije prate i redovne donatorske kontrole i revizije.

Drugim rečima, finansijsko poslovanje je, baš kao i kod drugih nevladinih organizacija, među najtransparentnijim u Srbiji.

I to treba glasno isticati, uprkos negativnoj propagandi koju vode narodni poslanici i vladini tabloidi.

Štaviše, premda nije lako ući u njihove „misli“, teško je poverovati da i oni sami misle da nije tako.

Zbog čega se onda sve to događa? Najjednostavniji odgovor je da se to ne događa samo CEPRIS-u, nego i drugim, od vlasti nezavisnim organizacijama i pojedincima.

CRTA, KRIK, njihovi urednici i novinari samo su najnoviji primeri u, sad već podužoj, istoriji difamacija, medijskog linča i drugih pritisaka kojima režim izlaže ostatke nepokorene javnosti.

Međutim, kada je reč o tome zbog čega je CEPRIS „sumnjiv“, to nije ceo odgovor.

Postoji i par specifičnih razloga.

Jedan od njih je načelan.

Naime, naša kritička javnost je tek od pre nekoliko godina shvatila ono što svaka neograničena vlast oduvek zna: pravosuđe je kičma uređene države.

Ako je ta kičma savijena ili polomljena, onda ni samu državu nema šta da drži.

Onda je država u stvari samo teritorija, kojom upravlja svemoćna izvršna vlast po svom hiru i maniru.

Zato se danas u medijima nezavisnim od vlasti ili na uličnim protestima raznih povoda, najčešće čuje vapaj za „sistemom“, za „institucijama“, za „pravnom državom“.

A to znači, pre svega, za nezavisnim sudstvom i samostalnim tužilaštvom, kao nužnim preduslovima svake nezavisnosti i samostalnosti pojedinaca i institucija.

Zbog toga su neograničenoj vlasti trn u nozi organizacije poput CEPRIS-a, koje stručno i nezavisno artikulišu takve društvene ideje.

Ovaj načelan razlog danas je dodatno aktuelizovan.

Kao što je poznato, nedavno je u Skupštini Srbije pokrenuta procedura promene Ustava u domenu koji se tiče pravosuđa.

Ta priča nije nova.

Ona je započeta pre nekoliko godina, ali je nakon nekoliko verzija amandmana, koje su naišle na gotovo jednoglasnu i utemeljenu kritiku stručne javnosti, zastala u Skupštini.

Imajući u vidu takvu predistoriju pokušaja promene ustava u vezi s pravosuđem, postoje ozbiljni razlozi za strepnju da će one uništiti i preostale „džepove“ nezavisnosti i samostalnosti pravosuđa.

Tu zebnju pojačava činjenica da je novoizabrana predsednica Vrhovnog kasacionog suda prilikom intervjua pred Visokim savetom sudstva, na pitanje šta misli o funkcionisanju pravosuđa, izjavila da tu „ne treba izmišljati toplu vodu“.

Ta metafora je u ovakvoj situaciji krajnje neprikladna.

Jer, ako ustavne promene budu išle u zacrtanom pravcu, pravosuđe će, umesto tople vode sigurno dobiti još jedan „hladan tuš“.

A da bi se takav naum režima i sproveo, valja prigušiti razložan kritički stav, poput onog koji neguje CEPRIS.

Najzad, postoji i pragmatičan razlog za najnovije pritiske na CEPRIS.

Naime, napadi na sudiju Majića su ovaj put sinhronizovani s pritiscima na sam CEPRIS.

Razlog za to je razumljiv: ukoliko se organizacija čiji je on zaštitni znak diskredituje, dodatno će se diskreditovati i sam Miodrag Majić.

A cilj te diskreditacije, kako je već više puta u javnosti obrazloženo, nije da se zastraši on, jer je to nemoguće, nego da se zastraše i ućutkaju njegove kolege, sudije koje bi danas znale kritički da govore o stvarnom stanju srpskog pravosuđa.

Ili koje bi sutra pristupile CEPRIS-u. A takvih sudija ima.

Jedna stvar s trenutnom vlašću u Srbiji posebno i iznova deprimira.

Vlast bez granica je kao auto bez kočnica.

Vožnja u takvom auto je naročito rizična kad se auto nađe na opasnoj nizbrdici.

Istorija je u ovom smislu bogata primerima i poukama: strašni udesi su u takvim situacijama gotovo neizbežni.

A kada vlast bez granica snađe takav udes, često ne stradaju samo saputnici, nego i vozači.

Stoga nije jasno zašto naš „vozač“ to nema na umu. Iako je njegov prvi cilj da izbegava nizbrdice, one se, pre ili kasnije, svakako pojave.

Uostalom, jednoj već svedočimo: pandemija kovida 19 je velika nizbrdica za celokupno čovečanstvo i za svaku državu, bez razlike.

Zato bi se od našeg upravljača, kao nesporno inteligentnog čoveka, očekivalo da, vođen poukama istorije, pazi ii redovno servisira kočnice u sistemu. A ne da ih rasklapa i odstranjuje.

Kao što je to već učinio s tužilaštvom, nezavisnim institucijama ili medijima. I kao što, najposle, pokušava s nevladinim organizacijama, poput CEPRIS-a. Nije to dobro. Ni za auto, ni za saputnike, ali ni za „vozača“.

Autor je član Centra za pravosudna istraživanja