Vlast je malo nervozna

Ispostavilo se da su naprednjaci i pobednici i najveći gubitnici. Umesto da njihova koalicija sama stekne total(itar)nu kontrolu nad parlamentom, što je bio temelj Vučićeve neograničene moći, njegova koalicija je dobila 131 poslanika, što je svakako daleko ispod crte koju je najavio kad je odlučio da iznudi vanredne izbore. Opozicija je, s druge strane, uspela da od samih naprednjaka preuzme 17 mandata, uprkos tome što su i njeni stranački lideri, kao i naprednjačka koalicija, umesto konkretnih i realnih programa i obećanja, u parlament uneli lične ambicije i sujete. Ponašanje većine stranaka u izbornom i postizbornom procesu moglo bi se označiti kao moralno posrnuće njihovih lidera. Jer, uvrede koje su se čule – od „Sram vas bilo“, preko poklika o stečajnom lopovu i lopovima koji su pokrali državu, do krađe i prekrađe glasova i odbornika – dodatno su udaljili Srbiju od civilizovane Evrope kojoj ona uporno teži. Kakav će na kraju odnos snaga u parlamentu biti zavisi ponajviše od toga da li će se Dačić naći u vlasti ili u nekoj vrsti „tampon zone“ – između nje i opozicije.

Sam Vučić je već u prvim istupanjima ispoljio primetno nezadovoljstvo izbornim rezultatima i dodatnu nervozu. Rezultate, iz svog pagaža, pre nego RIK svoje, preliminarne, izneo je te izborne noći kličući svojoj pobedi, toliko egzaltirano da su se njegovi najbliži uplašili – da ne iščaši visoko podignutu ruku. Naknadno je, saopštavajući rezultate nekoliko hiljada dodatnih glasova podrške, rekao da su mu oči zasuzile od sreće, ali je ostala dilema da li su te suze bile žal za Vračarom i još nekim opštinama u prestonici i unutrašnjosti Srbije.

Postizbornu Srbiju prate i razne drame i afere od kojih je Savamala svakako najozbiljnija, skandalozna, dokaz o nepostojanju pravne države. Fantomi su u gluvo doba noći srušili dobar deo jednog kvarta, niz navodno nelegalnih objekata, ali se policija, iako se to desilo u centru Beograda, iz nekog „višeg“ razloga, oglušila, što inače ne bi – i da je kiosk bio u pitanju. Zaštitnik građana je ispitao ceo slučaj, ali se premijer ponovo isturio kao arbitar. To su uradili idioti, da je akcija izvedena danju i ja bih s ponosom učestvovao u rušenju bespravno podignutih objekata – reče on, ali da ne zna ko su ti „idioti“. I pritom ga niko ne upita kako to da se nije zainteresovao ko je to uradio, kada se inače ništa ne radi bez njega ili njegove volje. Zaštitniku je poručio da nije pročitao njegov izveštaj, MUP-ov jeste, a što se šumova na vezama tiče i „moja tetka oseća šumove kad telefonira“. Prilika je da se podsetimo da je premijer nastupio kao vrhovni arbitar i povodom afera sa „kadetom“ Gašićem, burom oko plagijata ministra policije, of šor optužbama na račun prestoničkog gradonačelnika… Sve govori da premijer, još uvek tehničke vlade, delimični podbačaj na izborima nastoji da iskaže dodatnom osionosti i nervozom, kao i samohvalisanjem u stilu „izgradio sam više puteva od Tita“. Najbolji primer premijerove nervoze je dijalog sa novinarom Foneta, kome je, na pitanje da li se Srbija vraća u devedesete, odnosno godine Arkana, odbrusio „to si pitanje postavio kako bi postao heroj na društvenim mrežama“. Šta bi tek bilo da ga je neko od novinara podsetio na njegov „mladalački pokušaj“ nasilnog preimenovanja Bulevara Zorana Đinđića u Bulevar generala Mladića.

Ali, vratimo se „bespravno podignutim objektima“. U Srbiji, godinama već, ima milion i 300 hiljada tzv. divljih objekata, među njima i dva u vlasništvu porodice predsednika Republike, na istoj savskoj obali na kojoj treba da nikne „Beograd na vodi“. I kad ruše te objekte, ne ruše ih ljudi s fantomkama u gluvoj noći, već nadležne službe na osnovu rešenja nadležnih organa i okončane procedure nakon žalbi vlasnika. Tako se, gospodine premijeru, postupa u pravnoj državi. Inače se podnosi ostavka. U ovom slučaju, za skandal u Savamali, to bi morali da učine ili nadležni ministar ili gradonačelnik…

Nažalost, afera je napretek – od kidnapera u Apatinu, preko zaštićenih batinaša na stadionu Partizana, do „turskog performansa“ u šabačkoj skupštini. Na neki način, utešno i humorno zvuče vesti o preletačima, čak i unutar stranaka. Najtužnija je svakako ona iz Kosovske Mitrovice – da su saradnici Olivera Ivanovića preleteli u SNS – nema veze što on čami u zatvoru.

Takva nam je postizborna Srbija. U međuvremenu, premijer najavljuje „zlatne godine“ i najviši rast BDP-a u Evropi. Možda bi bilo bolje da proredi svoje nastupe i vizije (vanredne konferencije za štampu po pravilu asociraju na vanrednu situaciju u zemlji), imaće više vremena da ih prvo razradi i proveri pre nego što istupi u javnosti sa „istorijskim uspesima“. To samo zamagljuje nesumnjive rezultate njegove vlade.