Vlast je skinula Putinovu sliku i stavila litijum-jonsku bateriju: Dnevnik Slobodana Georgieva

Petak, 11. oktobar

Danas je Tomin rođendan. Od ranog jutra sam u prepisci sa drugarima na temu „šta da mu uzmemo“. To je naš stari drug, „znamo se čitav život“, navijač je Partizana i nama se i dalje čini, iako se približavamo 50. rođendanu, da smo isti oni ljudi iz gimnazije. Čini mi se da se nismo promenili nimalo, ili bar nama tako izgleda, i kada smo skupa ponašamo se isto kao „onda“. Ipak, iako ga odlično poznajemo, nismo sasvim sigurni šta da kupimo, da li išta da kupimo, da li mu išta treba jer, realno, „ima sve“ i šta sad na to sve dodavati nešto novo.

Na poslu je danas mirnije, završila se skupštinska rasprava o izmenama zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima, danas se sabiraju utisci. Meni tu ništa ne izgleda kako treba, pa čak ni to da se „sad vidi ko je da se kopa, a ko protiv“ kao što su iz opozicije navodili. Posle četiri dana izgleda kao da niko zaista nije ni hteo da menja zakon, nego da se govori o temi koja poslednjih meseci izgleda kao najvažnija u Srbiji i koja je dodatno podelila Srbiju.

Uveren sam da svaka podela dodatno učvršćuje vlast koja sve što radi, radi upravo da bi napravila scenu „mi i oni“, i to sada ide duboko i cepa čitavo društvo. Kao da je 1948. i kao da je na stolu Informbiro rezolucija. Vlast je skinula Putinovu sliku i stavila litijum-jonsku bateriju. Pa ko neće, na neki novi virtuelni Goli otok.

Subota 12. oktobar

Za ovaj vikend smo odlučili da malo idemo van grada, da budemo negde gde ćemo da prespavamo, a da ne bude neka dugačka vožnja. Sa prijateljima smo se dogovorili da idemo u Zasavicu i na Frušku goru. Iako je park prirode Zasavica na sat vožnje od Beograda, baš zbog te relativne blizine nikada tamo nismo bili, pa se ovaj suvi i sunčani vikend pokazao kao pravi trenutak. Dan provodimo sa decom i prijateljima u tom jedinstvenom prostoru, južno od Sremske Mitrovice, na mačvanskoj strani Save. Na jednom mestu velika krda goveda i konja, stada ovaca, domaće svinje tipa moravka i mangulica, magarci. U samoj Zasavici, dok se vozimo brodom, slušamo od lokalnog vodiča o raznovrsnosti biljnog i životinjskog sveta, upoznajemo se sa tim spomenikom prirode koji, na sreću, još uvek nismo stigli da uništimo. Najupečatljivija je priča o dabrovima koji ponovo tu žive, prave svoje porodice i dižu brane. Ako krene jalovina iz planiranog rudnika u Jadru neće moći da je zaustave ni brane dabrova.

Popodne i predveče smo u šetnji kroz Sremsku Mitrovicu, nekadašnji rimski Sirmium, koji i dalje ima nešto od uređenosti i šarma sa početka 20. veka, ali je grad poprilično prazan, i za subotu kasno popodne nam izgleda kao da su ga njegovi stanovnici napustili. U gradu smo videli vozila sa oznakom beogradskom GSP-a – izgleda da su ih poslali u Mitrovicu „na ispomoć“ jer lokalna uprava nema dovoljno vozila da organizuje javni prevoz. Uveče stižemo u „svoj bivak“ na obroncima Fruške gore u ataru sela Manđelos, nalazi se malo pre Ležimira, i, razume se, gledamo fudbal. Srbija je pobedila, neka crknu dušmani.

Nedelja 13. oktobar

Dan za šetnju do vrha Fruške gore. Nije da su Himalaji ili Kilimandžaro, ali za grupu sredovečnih Beograđana sa četvoro muških klinaca, nije lako ni bezbolno izvesti ni tu akciju. Deci je do zla boga dosadno, oni bi ostali u dvorištu i radili nešto drugo, igrali igrice, gledali rilsove, a ovako, roditelji su dosadni, vucaraju ih po obroncima Fruške gore i govore im: ovo ti je šipak, ovo ti je leska, tamo ti je sever, onde je Beograd, a tamo je zapad.

Ipak, gurali smo nekako uzbrdo koliko se moglo, gledajući pored puta nepregledne uređene voćnjake ali i nezavršene ili napuštene vikendice. Puno je sveta tamo nešto započelo i nikada nije završilo, a mnogi su završili pa je sve propalo samo od sebe, jer posle onoga koji je napravio, očevidno, niko više tu ne dolazi. Ako ništa drugo, vazduh je čist, može da se diše bez straha i, pored svih prigovora, uspevamo da provedemo u tom „hajkingu“ nekoliko sati, taman da potrošimo bar deo kalorija koje ćemo da povratimo docnije na ručku. U povratku u kolima slušamo Darkvud dab – „Povremeni odlasci u brda…“

Ponedeljak 14. oktobar

Regularni radni dan. Život u redakciji, dogovori oko tema, razgovora, nekih budućih stvari koje treba uraditi. Kolege komentarišu nastup Brnabić, Vučićević, Vasiljević na Pinku – izašli su iz faze „Šolak sprema ubistvo Vučića“ i ušli u fazu „Šolak organizuje građanski rat“. I smešno to zvuči i bilo bi smešno da to nisu ljudi koji upravljaju ovom državom, koji upravljaju novcem u ovoj državi i koji 12 godina rade na tome da upravljaju i emocijama i stavovima ljudi u ovoj državi.

Ipak, neke dobre vesti: onaj što je pokušao da zapali našeg kolegu Jovanovića u Vrčinu, onaj naprednjak, preselio se u Zabelu. Srećan splet okolnosti spasio je glavu Milanu i njegovoj ženi, a pritisak javnosti je doveo do toga da se slučaj ne zaboravi uprkos velikom naporu režima. Da sam ciničan rekao bih: evo, ne možete nam ništa, odbranićemo se i od vaših stvarnih pokušaja da nas ubijete, ali nisam ciničan pa to neću reći.

Ostaju činjenice: samo je Vučićev poverenik za opštinu Grocka organizovao atentat i to je sada dokazano, a sve ovo što stavljaju na leđa Draganu Šolaku i novinarima i zaposlenima u Junajted mediji je pokušaj izvrtanja stvarnosti. Dakle, vi pretite i služite se nasiljem, mi samo radimo naš novinarski posao dok to bude moguće. Kartagina mora da padne!

Utorak 15. oktobar

Danas je glavni događaj utakmica Srbija-Španija u Ligi nacija. Sportsko veče upotpunjeno je utakmicama Crvene Zvezde i Partizana u košarkaškoj Evroligi. Srbija je očekivano izgubila od kombinovanog tima Španije, nije uspela da ponovi dobru igru iz prvog kola u Beogradu. Samo sam čekao dežurne „analitičare“ da krenu da pričaju o tome kako Piksi, srpski selektor, nema pojma i tome slično. Piksi, ako ostane još jedan ciklus i uspe da odvede reprezentaciju na SP 2026. godine, biće najuspešniji srpski trener u istoriji. Uprkos svemu. A Rade Bogdanović i slični mogu samo da nastave da se bave zidanjem po Beogradu, to im ide od ruke. Paralelno, Zvezda i Partizan su pobedili. Za mir u kući.

Sreda 16. oktobar

Putovanje na Kosovo ravno. Sa grupom kolega idemo na sastanak u Prištinu. Na sreću, opet, lep dan, topao i bez kiše, put nam prolazi uz tipične novinarske razgovore o „budućnosti profesije“ koja se realno istanjila i teško se i nazire. Do Kruševca auto-putem, posle sporo kroz Batingrad, onda ka Kuršumliji. Posle Kuršumlije, put kao za neprijatelja: rupa do rupe, zakrpa do zakrpe, u kombiju otpadaju bubrezi. Kolona kamiona pred integrisani granični prelaz na Merdaru, cirka, tri kilometra.

Pređemo granicu brzo, pa još gorim putem do Prištine. Ni Kurtijeva Vlada nije bolja od prethodnih: decenijama ne završavaju put Podujevo-Priština koji je predviđen da bude u „četiri trake“, klatimo se iza kamiona satima, pa još sporije na ulazu u Prištinu. Obrni-okreni, vozili smo se ceo radni dan i negde pred sumrak stigli u hotel.

Četvrtak 17. oktobar

Jutro u Prištini i celodnevni sastanak sa kolegama iz lokalnih redakcija na srpskom i albanskom jeziku. Novinari kao novinari, vole da pričaju, više nego da slušaju. Izgleda da svi sve razumeju, ali i dalje postoji ono podzemno fundamentalno nepoverenje između dve zajednice. Rat kao da je bio juče, a ne pre četvrt veka. Utisak se pojačava izveštajima sa severa gde, kako nam kažu „sukob tinja na tihoj vatri, podgreva se kao svadbarski kupus“, i izgleda da taj ekspres lonac može svakog časa da eksplodira. Osećanje da se preko nepoverenja ne prelazi i da dugovi iz rata nisu poravnati, prekriva sve ostalo. Popodne krećemo za Beograd svesni da „dan mrmota“ traje i da se promene na Kosovu dešavaju još sporije i teže nego u ostatku Srbije. Kartagina mora da padne.

Autor je novinar, direktor vesti Televizije Nova

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.