Foto: Stanislav Milojković
Misao iz naslova izgovorio je francuski nobelovac Andre Žid kada se krajem dvadesetih godina prošlog veka vratio iz Sovjetskog Saveza u koji je otišao iz simpatija prema socijalističkoj revoluciji.
Razočaran onim što je video, kritički je usmerio svoje stvaralaštvo, zbog čega su mu knjige bile zabranjene u Sovjetskom Savezu, ali nešto kasnije i u Nemačkoj u doba nastajanja nacizma. Totalitarni režimi ne dopuštaju kritiku.
Šta možemo prepoznati u odnosu sadašnje vlasti u Srbiji, prema drugačijem, kritičkom, opozicionom mišljenju i kakve konsekvence se mogu očekivati?
Ne vrede više odavno naučene lekcije o raskoraku između normativnog i stvarnog u politici, o demokratiji kao mogućnosti izbora, političkom pluralizmu, proceduri i vladavini većine, bez tiranije većine.
Ni znanje o prosvećenom apsolutizmu nam ne pomaže, jer je na sceni samo apsolutizam. Stvorivši sveobuhvatni, populistički, propagandni, naredbodavni, centralizovani sistem, vlast ima potrebu da taj sistem funkcioniše bez ostatka, bez praznog hoda, bez preispitivanja ili bilo kakvih nedoumica. Cilj je jasan: onemogućiti, odstraniti, poništiti svako drugačije mišljenje koje može da dovede u pitanje (samo)volju vlasti potpuno personalizovanu u jednoj ličnosti.
Opozicija se toleriše na papiru, u zakonima koji se pokazuju strancima, poziva se na razgovore koji uglavnom imaju epilog susreta lisice i čaplje. U stvarnosti, toleriše se opozicija koja ne talasa i ne dovodi u pitanje režim: Vacić, Spasić, Šešelj…
Na tlu poremećenih vrednosti, potisnute civilnosti, prividnog humanizma i zanemarenih ljudskih prava, na tlu duboko natopljenom ideologijom nacionalizma, Aleksandar Vučić izrasta kao mitomanski prihvaćen mesija, koji više nego iko do sada i sam radi na svojoj promociji.
On je predsednik, premijer, ministar za sve resore, on optužuje, brani, presuđuje, obećava škole, bolnice, fabrike, vodovode, kanalizacije, poklanja traktore i stada ovaca.
On je portparol države, parlamenta i Vlade, svoj portparol i svojih najbližih saradnika, sam sebe uvlači u situacije i rasprave u kojima predsednik države ne treba da se nađe, jer mu tu nije mesto, jer ga na to ne ovlašćuje ni Ustav ni Zakon o predsedniku. Iskoračivši svesno iz okvira sopstvenih nadležnosti, neminovno se našao i u polemikama u kojima nije imao pravi odgovor, a tada se ne može ostati dostojanstven i na nivou funkcije. Vučić je sam počeo da spušta nivo obraćanja javnosti, nepotrebnim i besmislenim komentarima, neosnovanim i uvredljivim kritikama na račun opozicionih političara, medija, novinara.
Tako se ponaša samo čovek koji umišlja neograničenu moć, koji može lako da pređe preko sopstvenih i nepodopština svojih istomišljenika, ali će zato i on i njegovi apologeti da skoče na svako ugrožavanje kulture dijaloga od strane njegovih kritičara i onda kada se oni koriste istim ili manje provokativnim sredstvima od njegovih.
Na sceni je dakle totalitarizam, kao „sveobuhvatni sistem vladavine koji podrazumeva potpunu kontrolu društva i države“ (Mijatović, Vujačić, Marinković). Ne sme se dopustiti previše „kiseonika demokratije“ (Pejn) ili „komunikacione socijalizacije“ (Habermas) u kojoj se postaje građaninom. Zato su naciljani N1 i Jugoslav Ćosić, Danas, NIN, Vreme i portali sa nezavisnim istraživačkim novinarstvom.
Treba još njih ućutkati i onda je ostvareno savršenstvo totalitarizma, neograničena sloboda banalnosti, poltronstva i mračnjaštva. Onda će Aleksandar Obradović u kućnom pritvoru u Valjevu i Aleksandra Janković u zatvorskom pritvoru u Beogradu videti šta je pravda kad su se usudili da zagrizu monolit totalitarizma esenesovske vlasti.
Vučićeva strahovlada armirana je zloupotrebom bezbednosnih struktura i njegovim poltronima koji imaju istu funkciju kao štipaljke koje, istaknutim, ispred ostalih novina, drže Alo, Informer i Srpski telegraf na svim kioscima u Srbiji. Ako su svi novinari na svetu „univerzalne neznalice“, u ovim štampanim dezinformatorima rade oni koji su još veće neznalice od univerzalnih.
NJihova tanušna edukacija nije dosegla do toga da je iskustvo Evrope, nastalo u najrazvijenijim demokratskim društvima, stvorilo regulatorni okvir po kome mediji imaju pravo da o političkim ličnostima i zvaničnicima prenose informacije koje ih predstavljaju u negativnom svetlu, da funkcioneri podležu stalnom javnom nadzoru i potencijalnoj žestokoj kritici u pogledu načina na koji obavljaju funkcije i da se medijima dopušta veći stepen preterivanja i čak, provokacije, sve dok se javnost ne dovodi u zabludu u pogledu činjenica.
Evropa sugerira državama da ne treba krivičnim zakonodavstvom da štite institucije i nosioce funkcija ni od kleveta ili uvredljivih izjava. Jasno je da izraz „zavitlavanje“ koji je upotrebio novinar N1, u ovom svetlu nema nikakvu težinu, a kamoli uvredljivost, pogotovo što ga je ranije upotrebio Aleksandar Vučić.
Poruku iz naslova režim očigledno nije shvatio, iako je njen sadržaj istovetan sa narodnom izrekom „pritisnuto jače još više odskače“. Vlast prosto hrli razmiricama koje mogu biri nepredvidive i sa nesagledivim posledicama, jer je ogromna količina idolopoklonstva uverava u stablinu svemoć. Istorija, međutim, ima mnogo primera takvih režima čiji se tragovi mogu naći samo u knjigama i u nekim savremenim državama sa kojima ne bismo hteli da se poredimo.
Autor je profesor univerziteta u penziji i potpredsednik Građanskog demokratskog foruma
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
