Vlast nije svela račune za „koronu“: Tekst dr Dragana Delića o državnoj „zaveri ćutanja“ posle pandemije kovida 19

Generalni sekretar doktor Adhanom Tedros Gebrejesus izjavio je da je „najmanje sedam miliona ljudi umrlo zbog korona virusne infekcija, ali da se prave brojke bliže cifri od 20 miliona“. Nevoljno je priznao da se „većina zemalja već vratila u život kakav je bio pre pojave kovida 19“.

Američki predsednik Džo Bajden je preduhitrio SZO i 2022. godine trijumfalno objavio da je „pandemija gotova“.

Bilo kako bilo, mudri i pragmatični ljudi, posle krupnog tektonskog poremećaja kakva je pandemije, naprave sveobuhvatnu analizu i usvoje stručne stavove, odnosno pouke.

Generalno gledano, uvek je neophodna svestrana analiza (tekućih) grešaka i (evidentnih) uspeha s dugoročnim planovima za delovanje svih aktera zdravstvenog sistema u budućnosti.

Posebno obavezuju reči tadašnje premijerke Ana Brnabić da ćemo „biti obavešteni šta je sve urađeno i nabavljeno tokom borba sa virusom i koliko je novca potrošeno. Daćemo izveštaj koji će biti potpuno transparentan. Nemamo šta da krijemo“ (Tanjug, 2. jun 2020.godine).

Pre premijerke, 8. aprila 2020. godine predsednik Vučić je u svom medijskom nastupu na RTS-u izjavio „da će naciji podneti izveštaj kada se sve završi“.

Usudiću se da prorokujem – aktuelna vlast nema nameru da jedan sagledljiv problem uvede u kolosek stručnog preispitivanja i svođenja računa. Naravno, naša vlast je sklona zaboravnosti, zaobilaženju istine i suspendovanju zdravog razuma, ukoliko joj to donosi političku i materijalnu korist.

Međutim, činjenice su tvrdoglave i neizbrisive, i nisu podložne njihovim željama i očekivanjima.

Dopunski me iritira činjenica da smo mi, infektolozi, sa višedecenijskim iskustvom u borbi protiv virusnih infekcija, godinama govorili i pisali da se „nešto valja iza brda“ i da je pitanje vremena kada ćemo se susresti sa novim virusnim agensom i mogućom pandemijom.

Godinama smo govorili i pisali da je Srbiji potrebna jedna nova, moderna klinika za infektivne i tropske bolesti koja je u stručnom saglasju za novim milenijumom.

Samo istine radi, ističem da sam jedan autorski članak o značaju infektivnih bolesti u 21. veku, dve godine pre pandemije, završio sa jasnom porukom: „Pitanje je samo koja i kada će nas nova/stara epidemija zateći nespremne i začuđene“ (Politika, 26. februar 2018).

O mogućnostima nadolazećih infektivnih bolesti govorio sam i u Crnogorskoj akademiji nauka i umjetnosti: „…moramo da budemo spremni za nove infektivne bolesti“ (Pobjeda, 2. jun 2018.god).

Ovom prilikom, razmotriću samo neke aspekte pandemije kovida 19 o kojima sam govorio na stručnim sastancima lekara, a što se suštinski u praksi svelo na „lupanje štapom po vodi“.

1. Poznato je da se pandemija sa novootkrivenim virusom ne može izbeći, ali zato možemo da biramo protivepidemijske mere kojima ćemo se najbolje suprotstaviti širenju infekcije, uticati na dužinu trajanja pandemije, kao i na broj i intenzitet talasa. Dosadašnja iskustva govore da se tokom pandemije obično zarazi od 15 do 35 odsto stanovništva naše planete.

Činjenica je da ovu pandemiju, na globalnom nivou, pa i u Srbiji, nismo dočekali spremni: organizaciono, prostorno, materijalno i kadrovski. Zato mi nismo samo žrtve pandemije, već i njeni uzročnici i saučesnici.

Ovoj svojevrsnoj autodestrukcija kumovali su naše neznanje, površnost, neozbiljnost i širokoprisutno odsustvo empatije.

Pogledajmo samo neke činjenice:

a) Univerzitet „DŽons Hopkins“ iz Baltimora (USA) je 2021. godine, na osnovu globalnog indeksa zdravstvene sigurnosti, Srbiju pozicionirao tek na 33 mesto od 44 evropskih zemalja.

b) Po obuhvatu stanovništva vakcinacijom protiv kovida 19, Srbija je bila na začelju Evrope – iza nas su ostale samo Slovačka, Rumunija i Bugarska.

c) Za prvih 30 meseci pandemije Srbija je imala višak smrtnosti od 63.000 stanovnika. S viškom preminulih od preko 900 na 100.000 stanovnika, Srbija je zauzela neslavno treće mesto u svetu, iza Bugarske i Litvanije. Sve u svemu, Srbija je platila nerazumno visoku cenu.

2. Naučna istina je da celo čovečanstvo pliva u istom „mikrobnom moru“, da je pandemija prirodan proces, pri čemu je koevolucija patogenih mikroorganizama i njihovih domaćina (makroorganizama) uvek uzajaman proces, najčešće s uspostavljenom biološkom ravnotežom. Činjenica je da je naša planeta postala globalno selo, da su državne granice (napokon) otvorene, da ljudi putuju ili migriraju i da je moguće „prelivanje“ različitih infekcija iz regiona u region, iz države u državu.

I ovaj virus, kao i oko 3.500 pre njega, preskočio je barijeru vrste i ušao u humanu populaciju i mi smo sada za njega „slepa ulica“. Kao i drugi animalni virusi, on će se prilagoditi novonastaloj situaciji što će mu omogućiti lakše prenošenje, razmnožavanje i vremenski neograničeni opstanak. Sve to govori da virus nije „poražen“, odnosno da je on već ostvario svoj jedini biološki cilj – vremenski neograničeno razmnožavanje uz nizak letalitet svojih domaćina.

Polazne osnova za kvalitetne promene u zdravstvenom sistemu Srbije je objektivno i nepristrasno sagledavanje svih sumnji na počinjene stručne greške tokom pandemije. Navodim samo neke (ekscesne) teme koje se nameću za stručnu raspravu:
*Uključenje antimalarika (hlorokvin, hidroksihlokvin) u lečenje virusne infekcije, kada nisu postojali jaki dokazi i potvrde o efikasnosti, već samo dokazi o mogućim neželjenim efektima (poremećaj srčanog ritma, uznemirenost, opadanje nivoa šećera u krvi, malokrvnost itd), smatram stručno i etički neprihvatljivim terapijskim pristupom.

*Apodiktička izjava transfuziologa da je „plazma apsolutno bezbedna“ ne odgovara naučnoj istini jer se svaka jedinica krvi ne testira na sve krvlju prenosive agense, osetljivost komercijalnih testova nije nikada 100 odsto, gotovo je sigurno da i sada postoje infektivni agensi kojih nismo svesni, moguće alergijske reakcije, skok telesne temperature itd.

*Konstataciju epidemiologa da „imamo agens sa nezabeleženim mutacionim kapacitetom“, demantuje naučna istina da postoje virusi koji imaju sto do hiljadu puta veći stepen mutacije od SARS-CoV-2, npr. virus humane imunodeficijencije, virus gripa, rinovirus, norovirus, virus hepatitisa C.

*Neophodno je da se stručno sagledaju razlozi visoke smrtnosti (do 90 odsto) kod bolesnika koji su bili na mehaničkoj ventilaciji. Taj procenat se u nekim drugim zemljama kreteo od 40 do 70 odsto.

3. Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti usvojila je Narodna skupština Republike Srbije 2016. godine. Međutim, tokom pandemije kovida 19 nisu primenjeni članovi zakona koji se odnose na epidemije/pandemije, tako da smo platili nerazumno visoku cenu koji se ogleda u ogromnom višku smrtnosti, dok se medicinski i ekonomski aspekti produženog kovida 19 još ne mogu sagledati.
Tako na primer, u članu 6. jasno stoji da „ministar zdravlja, na predlog Republičke stručne komisije za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti i Zavoda za javno zdravlje osnovanog za teritoriju Republike Srbije, naredbom proglašava epidemiju zarazne bolesti od većeg epidemiološkog značaja…“
Međutim, to je uradio ministar vojske. U članu 51. jasno stoji da se proglašava „vanredna situacija“, a ne kako je učinjeno vanredno stanje, što je aktuelnoj vlasti omogućilo javne nabavke bez tendera, po hitnom postupku bez pravog učešća struke, bez informacija o utrošenim finansijskim sredstvima.

Stručno rukovođenje zdravstvenim sistemom izmešteno je sa Republičke stručne komisije za zarazne bolesti (član 11) na krizni štab koji je (nespretno) unet u zakon tek krajem 2020.godine (član 53a). Tim članom nije precizirano ko čini krizni štab, niti su navedeni njegovi zadaci. Praksa je pokazala da je to bilo više političko, nego stručno telo.
Tokom pandemije nije iskorišćena zakonska mogućnost (članovi 21 i 51) da se privatne laboratorije i privatne zdravstvene ustanove uključe u dijagnostiku i lečenje o trošku Fonda za zdravstveno osiguranje. Njihov doprinos bi bio posebno značajan kod bolesnika sa hroničnim nezaraznim bolestima koji su (pre)dugo čekali da budu dostupne državne zdravstvene ustanove.

Tokom pandemije nije primenjen ni Pravilnik o imunizaciji (član 18) koji nalaže obaveznu vakcinaciju zdravstvenih radnika. Zato smo imali povećanu smrtnost kod zdravstvenih radnika – američka i izraelska istraživanja su već tada ukazivala da vakcinisane osoba 11 puta ređe umiru od nevakcinisanih osoba. S drug strane, otvarala se mogućnost da zaraženi zdravstveni radnici tokom rada prenesu infekciju na svoje bolesnike sa akutnim ili hroničnim nezaraznim bolestima.

4. Posrnuće i oseka odgovorne i razumne reči se zapatilo u zdravstvenom sistemu Srbije, kao pasivno saučesništvo, i kada je pitanju kritička analiza utrošenih finansijskih sredstava tokom pandemije. Navodim samo neke primere nestručnog, nedomaćinskog, pa i rasipničkog ponašanja aktuelne vlasti:

Tokom pandemije Srbija je uzela dva inostrana kredita: „Podrška naporima Republike Srbije na ublažavanju pandemije kovida 19“ (skoro 180 miliona evra) i „Hitan odgovor Republike Srbije na kovid 19“ (skoro 70 miliona evra). Spoljni dug od čak 250 miliona evra bio bi dovoljan za izgradnju pet kliničkih centara u Kragujevcu, čija se, inače, izgradnja odlaže godinama, iako njemu gravitira skoro dva miliona stanovnika.

Međutim, izgrađene su, od strane istog izvođača radova, tri kovid bolnice vrednosti od oko 100 miliona evra, koje već drugu godinu stoje prazne sa skupom i savremenom opremom.

Izgrađena je 2022. godine fabrika Sinofarm vakcina, ukupne vrednosti oko 46 miliona evra, koja stoji prazna bez obećane godišnje proizvodnje od 30 miliona doza vakcina. Predsednik Republike je ovu fabriku, pre izgradnje, nazvao „regionalnim čudom“ i „srpskim ponosom“. Izgradnjom je rukovodilo Ministarstvo odbrane.

U emisiji „Upitnik“ od 7. aprila 2020. godine predsednik Vučić je izjavio: „Mi smo kupili, verovali ili ne, 2.200 respiratora . Dešava se svetsko čudo. Mi kada platimo, idemo preko Narodne banke, ona ide preko korespodentske banke, jedne američke banke.. Kako oni čuju da mi platimo respirator, bilo da ga platimo 35 hiljada, 26 hiljada, 45 hiljada, nije važno. Opšta je jagma i tuča za respiratorima“. Poznata je i njegova izjava: „Respiratori su od danas državna tajna“.

S druge strane, činjenica je da je najveći broj uključenih respiratora u jednom danu u Srbiji iznosio oko 400. Ostaje nejasno ko je donosio stručne odluke, koliko je novca potrošeno i šta se desilo sa neiskorišćenim respiratorima.

Tokom jeseni 2021. godine, uz direktno televizijsko uključenje predsednika Srbije iz Ruske faderacije, započeta je „proizvodnja“ (čitaj pakovanje) „Sputnjik V“ vakcine u Institutu za virusologiju, vakcine i serume „Torlak“.

U novembru je Institut „proizveo“ milion i po doza vakcine, a do kraja godine je trebalo da „proizvede“ još 2,5 miliona doza. Kako je iznenada „proizvodnja“ krenula, tako je ona i stala, bez izveštaja koliko je vakcina potrošeno i koliko je ovaj neuspešni eksperiment koštao.

Ovi i slične primere, samo potvrđuje izveštaj Državne revizorska institucije da je u javnim nabavkama u Srbiji svaki peti dinar (20 odsto) potrošen uz određene nepravilnosti. Opravdano sumnjam da je situacija značajno gora.

Po indeksu korupcije, na listi od 180 zemalja, Srbija se nalazila 2022. godine na neslavnom 101 mestu, zajedno sa Obalom Slonovače i Lesotom. Tri godine pre toga (2019) bila je na značajno boljem mestu (87).

Za ovu godinu je planirano da se za funkcionisanje zdravstvenog sistema Srbije potroši 531 milijarda dinara. Nagradno pitanje je: koliko se novca potroši nestručno i nedomaćinski, a koliko završi u privatnim džepovima?

U ovom trenutku, različiti krediti za zdravstveni sistem Srbije ukupno iznose 466 miliona evra. Nagradno pitanje je isto.

Za budućnost predviđam jednu krhku ravnotežu između mikroorganizama i makroorganizama (životinja i ljudi).

Nerazumne ljudske aktivnosti, samodovoljnost i atrofija lične i kolektivne odgovornosti mogu dovesti do poremećaja te ravnoteže na našu štetu: na primer, globalno zagrevanje, krčenje šuma i redistribucija vektora, nekritička upotreba antimikrobnih lekova, smanjen obuhvat stanovništva vakcinacijom, (biološki) ratovi, prisilne migracije, osiromašeni zdravstveni sistemi, ilegalna trgovina divljim životinjama, nedovoljno kontrolisani eksperimenti u laboratorijama itd.

Zato je neophodno dodatno kadrovsko i materijalno jačanje, pre svega preventivnih grana medicine.

Potrebni su potpuno nova organizacija infektološke službe Srbije, novi namenski prostori opremljeni najsavremenijom opremom i značajne promene u edukaciji epidemiologa i infektologa.

U suprotnim, pitanje je samo kada će nas nova pandemija infektivne bolesti zateći nespremne i začuđene.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji i predsednik Odbora za zdravstvo Srbija centar (Srce)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.