Vlast rehabilituje svoje ideje

U skupštinskim raspravama, izjavama najviših državnih organa, političara, lekara, naučnika, a sada i u sudskim odlukama – istina više nije relevantan argument!

Činjenice su prestale da budu važne: činjenica da je broj birača na izborima bio za oko 800.000 veći od broja punoletnih stanovnika u Srbiji, a da listići sa nekoliko „odabranih biračkih mesta“ koje je komisija imala pred sobom nikada nisu bili savijeni, nikome više nije važna. U tom kontekstu, sasvim je razumljivo što je presuda o rehabilitaciji ratnog zločinca i kolaboracioniste Nikole Kalabića izazvala tako mlake reakcije javnosti i uopštene reakcije političara.

S druge strane, dokazi da je Nikola Kalabić ratni zločinac i kolaboracionista su brojni.
Najveći zločini koji su izvršeni pod direktnom komandom Nikole Kalabića, za koje je utvrđen tačan spisak žrtava, okolnosti i način izvršenja, uz napomenu da je u većini i sam direktno učestvovao ili im prisustvovao, odnosno ponosno izveštavao o njima su: Masakr u Vraniću 20. decembra 1943. godine, u kome je zaklano i/ili streljano 67 civila srpske nacionalnosti (najstariji 87 godina, a najmlađi godinu dana – dečakova majka je zaklana sa rukama oko njegove kolevke); masakr u selu Kopljare, kraj Aranđelovca, gde su u noći 25. decembra 1941. godine zaklane 22 osobe (deo njih romske nacionalnosti), o čemu je sam Kalabić u depeši od 29. decembra izvestio Dražu Mihailovića, navodeći da ih je „zatekao na spavanju“, završavajući izveštaj sa „sve sam (ih) poklao“; zločini Kalabićevog korpusa nad stanovništvom Badljevice (20. januar 1944.), Banje (21. april 1944.) i Aranđelovca (14-19. septembar 1944.); pokolj stanovnika Malog Požarevca (22. jun 1944.) i masovni zločin nad stanovnicima Drugovca (29. april 1944.) koji predstavlja najmasovniji zločin tzv. Jugoslovenske vojske u otadžbini nad stanovnicima nekog srpskog sela… (zločini u kojima je zaklano ili streljano manje od 7 civila nisu nabrojani).

Ovi zločini su dokumentovani, ali su, uprkos tome za njegovu rehabilitaciju bili potpuno nebitni. Između ostalog i zato što su ti zločini direktna posledica naređenja Draže Mihailovića, koji je takođe rehabilitovan, što znači da je zvaničan stav države Srbije da Draža Mihailović nije bio ratni zločinac. Zato se u javnosti ne pominje Mihailovićevo naređenje od 5. oktobra 1943. koje je upućeno „Mihailu Jovanoviću, kapetanu Lazoviću, kapetanu Nikoli Kalabiću, dalje Komarčeviću i Rudničkom korpusu“, u kome stoji: „nakotili su se komunisti i njihovi simpatizeri“ te general Mihailović naređuje da se Srbija „očisti bez milosti“ od njih. Takođe se potpuno zanemaruje sačuvano pisano naređenje koje je u ime Komande četničkih odreda Jugoslovenske vojske 29. decembra 1941. godine general Mihailović poslao „đeneralštabnom majoru G. Đorđu Lašiću – komandantu četničkih odreda u Crnoj Gori i kapetanu Pavlu Đurišinu, komandantu Limskih četničkih odreda Jugoslovenske vojske“ u kome jasno stoje i ostali ciljevi četničke borbe, „…Stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju etnički čistu u granicama Srbije – Crne Gore – Bosne i Hercegovine – Srema – Banata i Bačke… Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata…“ Nabrajanje ciljeva se završava zaključkom: „Nacionalnih manjina ne može biti“, što znači da je njihov ideal velika država Srbija u kojoj neće biti „komunista i njihovih simpatizera“, kao ni pripadnika bilo koje druge nacije osim srpske.

Da li u Srbiji postoji makar jedna osoba kojoj nije jasno da aktuelna vlast, preko sudskih odluka o rehabilitaciji, zapravo rehabilituje samu sebe, odnosno svoje vođe kao četničke vojvode i pripadnike četničkog pokreta i svoje ideje o velikoj, etnički čistoj Srbiji kao državi istomišljenika? Verovatno ne.
Državi Srbiji nije važna istina! Državi Srbiji je važno šta oni koji su na vlasti kažu da je istina! Mihailović, Kalabić, a sutra verovatno i Nedić, će biti rehabilitovani, uz naglašeno „ne analiziranje“ činjenica o njihovim ratnim zločinima i saradnji sa okupatorom! („Sud nije bio nadležan da se bavi utvrđivanjem tih činjenica, kao ni činjenicom da li je Nikola Kalabić bio odgovoran za izvršenje krivičnih dela koja po svojim obeležjima predstavljaju ratne zločine ili ne, niti da donosi zaključke o tome. To posle ovoliko vremena nije ni moguće učiniti u sudskom postupku…“).

Vojvođanski klub izražava protest i upozorenje zbog donošenja ove sramne, po celu državu štetne sudske odluke o rehabilitaciji Nikole Kalabića, jednog od najvećih ratnih zločinaca sa ovih prostora, čiji zločini su bili usmereni protiv sopstvenog naroda i civilnog stanovništva svoje države, koje se zakleo da će kao vojnik čuvati i braniti, dokazanog saradnika okupacionih fašističkih snaga i čoveka koji je ostavio krvav trag u kolektivnom sećanju građana Srbije.

Autorka je predsednica Vojvođanskog kluba