Vlast u jednoj ličnosti

Uspešno funkcionisanje institucija, u duhu utvrđenih ustavnih i zakonskih odredbi, čini temelj stabilnosti i kontinuiteta društvenog života. U tim okvirima, političke institucije su najdinamičnije i najeksponiranije, a njihova institucionalno-politička delatnost je najvidljivija, vršeći snažan uticaj na delatnost svih drugih institucija. Rasprava o kvalitetu političkih institucija mora da ima za polazište, pored kvaliteta najvažnijih političkih institucija, i demokratski kvalitet i kapacitet političkog uređenja u celini. Pri tome, procena kvaliteta funkcionisanja političkih institucija mora da ima u vidu, pre svega, postignute rezultate u zadovoljavanju osnovnih potreba ljudi, zatim, proceduru, karakter sadržaja i dr. Takođe, ona mora da ima u vidu pitanje efikasnosti političkih institucija, pitanje njihove stabilnosti i trajnosti, pitanje poverenja građana u političke institucije, kao i mnoga druga pitanja, kao: kvalitet ljudi koji su na čelu institucija i koji rade u institucijama, polaganje računa građanima, organizovanost, vladavina prava, kompetentnost, participacija, jednakost, građanska prava, kooperativnost, transparentnost, nivo korumpiranosti i dr. Bez praktičnog odgovora na ova pitanja, nemoguće je zamisliti ozbiljniji napredak u funkcionisanju političkih institucija sa stanovišta stvarnih ljudskih potreba i interesa.

Danas, kada je reč o kvalitetu političkih institucija u Srbiji, često se čuju veoma negativna mišljenja građana i značajnog dela intelektualne javnosti, uključujući i akademike, čelne ljude SANU. Ta kritika je rezultat nezadovoljstva postojećim stanjem, jer se svakodnevno susrećemo sa lošim primerima u funkcionisanju političkih, ali i mnogih drugih institucija. Smatra se da je kvalitet političkih institucija doveden u pitanje, pa nije slučajno što EU odugovlači sa otvaranjem pregovaračkih poglavlja. Za potvrdu lošeg funkcionisanja političkih institucija skoro da nije potrebno navoditi primere, jer ih ima sijaset. Zato je kritički odnos prema vlasti sve izražajniji, uprkos njenom rejtingu i legitimitetu, dobivenim izbornom pobedom na aprilskim izborima. Komentari o vladavini jednog čoveka i odsustvu željenog kvaliteta funkcionisanja političkih institucija, danas nisu sporadični, već su postali bitan deo sadržaja javnog diskursa. To je, po svemu sudeći, dostiglo takve razmere da preti opasnost od nestabilnosti države i društva, budući da politika počinje da se „izliva“ iz institucija na ulice, sa svim negativnim posledicama koje iz toga proizilaze.

Iz tih razloga aktuelna vlast treba da preduzme radikalne mere da politiku vrati u institucije i stvori neophodne pretpostavke za zaštitu vitalnih potreba i interesa građana. Aktuelna (izvršna) vlast (ona se još uvek nije konstituisala, a mogla je, pa umesto da već bude u prilici da podnese izveštaj o 100 dana vladavine, ona nepotrebno čeka krajnji zakonski rok) ne sme da dozvoli netolerantna ograničenja kritičkog mišljenja, a pogotovo odbacivanje svake kritike, jer je to nepojmljivo za državu koja se predstavlja kao pravna i demokratska. Budući da je aktuelna vlast legalna i u značajnoj meri legitimna, ona nema razloga i potrebu da stalno naglašava svoj izborni trijumf, niti da ispoljava bilo kakve oblike bahatosti i despotizma, a pogotovo nema razloga da se (i posle četiri godine) konstantno osvrće na promašaje prethodne vlasti, osporavajući tako ustavno zagarantovano političko i moralno pravo političke opozicije na kritički odnos prema vlasti.

Svojim zakonitim postupanjima aktuelna vlast mora da onemogući pokušaje da se vlast koncentriše u jednoj ličnosti i da se vlada po principu „država – to sam ja“, jer to potiskuje svaki oblik kreativnog ljudskog potencijala i neminovno dovodi do podela i sukoba u društvu. Takav način vladavine koji je u osnovi zasnovan na „proizvodnji“ konflikata – nema perspektivu, što je istorija, kao „učiteljica života“, nebrojeno puta potvrdila. Imajući ovo u vidu, Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Srbije, kao najodgovornija ličnost, treba da učini i lični doprinos jačanju institucija, trudeći se, pored ostalog, da svojim izjavama ne prejudicira konkretne odluke koje spadaju u nadležnost odgovarajućih institucija (slučaj Miškovića, slučaj plagijata doktorskih disertacija, slučaj vojnog helikoptera, slučaj Savamala, i dr.). Istovremeno, mora da nastoji da se što pre oslobodi svih onih obaveza koje pripadaju odgovarajućim institucijama, a zadrži one najvažnije, koje se tiču magistralne orijentacije unutrašnje i spoljne politike. Tako će se stvarati uslovi da se građani prevashodno okupiraju tzv. „malim stvarima“ koje život znače, odnosno stvarnim učincima u suzbijanju siromaštva i podizanju životnog standarda, a ne raznim aferama i teorijama zavere, poput navodnog državnog udara i rušenja sa vlasti premijera.

Autor je univerzitetski profesor