Vlast zahteva odricanje od slobode

Po jednom, ne treba talasati, treba podržavati sve napore aktuelne vlasti, ćutati o nepravilnostima, mirno i strpljivo čekati ishod. Po drugom, nužno je kritičko mišljenje, ukazivanje na greške vladajućih krugova, pogrešene odluke i njihove posledice, potrebna je građanska hrabrost.

Nema nikakve sumnje da današnjoj vlasti u Srbiji odgovara prvi način mišljenja jer joj on daje vetar u leđa, održava je u statusu u kome je, obezbeđuje ostvarivanje njenih partikularnih interesa i zato se takvo ponašanje stimuliše, nagrađuje, promoviše kao vrhunski patriotizam. Drugi način mišljenja je, prema reakcijama vladajućih krugova i vojske njihovih izvršilaca, nepoželjan, štetan, izdajnički. Već početna znanja iz društvenih nauka, međutim, označuju prvi način mišljenja kao autoritarno i nedemokratsko, a drugi kao slobodno i demokratsko.

Iz javnog govora, prema rezonu aktuelnih moćnika, treba istisnuti sve što je na bilo koji način suprotno ili samo drugačije od vladajućih stavova. Zato su se Koraksove karikature našle na meti „pravovernih“ ideologa, zato je zabranjena izložba njegovih karikatura u Lazarevcu i orkestrirana oficijelna kritika, sa ogromnom količinom sablažnjavanja: kako se neko uopšte usuđuje da na takav način govori o vođi i njegovim najbližim saradnicima.

Protivnici slobodnomislećih pojedinaca i grupa ili nisu prošli elementarnu edukaciju (što je kod mnogih prilično očigledno) ili su iz ličnih razloga (interesa) odbacili moralna načela i osnovne principe demokratije, po kojima se, kako je to dobro formulisao Habermas, „građaninom postaje u procesu komunikacione socijalizacije“. To praktično znači ono što se naziva slobodom izražavanja, javnog komuniciranja, saopštavanja drugačijeg, razume se, i kritičkog mišljenja. Iz takve libertetske filozofije proizašli su i naki od najviših standarda demokratskog sveta koji važe u sferi javnog komuniciranja, kao što su oni sadržani u „Deklaraciji o slobodi političke rasprave u medijima“, jednom od dokumenata Saveta Evrope. „Odlučivši da zatraže poverenje javnosti, političke ličnosti su prihvatile da budu predmet javne političke rasprave, te stoga podležu stalnom javnom nadzoru i potencijalno žestokoj i snažnoj javnoj kritici putem medija u pogledu načina na koji su obavljale ili obavljaju svoje funkcije“, piše u pomenutom dokumentu. U tekstu Deklaracije se posebno pominje i sloboda satire koja dopušta „čak i veći stepen preterivanja“. Na osnovu ovog i drugih dokumenata evropskog regulatornog okvira za medije i u našem Zakonu o javnom informisanju i medijima postoji član 8. koji kaže: „Izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja koja se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koju sprovodi, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije, bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja“.

Sve je tako ili bi trebalo da bude tako u slobodnom demokratskom svetu, ali slobodan način mišljenja, koji je uvek koristan za društvo, štetan je za pojedince i grupe koji konstituišu centre moći. Zato vlast očekuje, sugerira, zahteva, odricanje od slobode, ili „bekstvo od slobode“ kako bi rekao Erih From. Potrebu za naterivanjem u tu vrstu bežanije uvek ima autoritarno društvo, koje nastoji da kod ljudi proizvede i pojača osećaj izgubljenosti iz koga moga da ga spasu samo vlast i vođa. Inicijatori i konstruktori današnjeg kulta ličnosti u Srbiji ne mogu da prihvate bilo kakvu asocijaciju ili poređenje sa nosiocima fašizma i nacizma u nekadašnjoj Nemačkoj, kako to reče jedan režimski novinar pre neki dan, zbog pamćenja starijih građana koji se sećaju zločina iz Drugog svetskog rata. Zaboravljaju da su ti zločini bili samo posledica društvenih procesa istiskivanja slobode, ukorenjivanja jednoumlja, raspirivanja ideje sveopšte ugroženosti i svetosti nacije, koji su trajali skoro deceniju pre nego što je ispaljen prvi metak.

Autor je profesor univerziteta i član rukovodstva Pokreta slobodnih građana