Vlati trave za Moniku Levinski

Gde je sada Mladen Delić pa da posle Vučićevog odlaska iz Bele kuće uzvikne ono čuveno:

„Ljudi, pa je li ovo mogućè. Šta je ovo , ludnica?“

Jedino ovo bi moglo da se kaže posle debakla Aleksandra Vučića, predsednika Srpske napredne stranke u Vašingtonu. I zaista, šta više čeka psihijatrijska struka. Ovoj osobi pod hitno bi valjalo oduzeti poslovnu sposobnost, kako bi se sprečilo dalje brukanje i ponižavanje Srbije.

Za samo 24 sata u Vašingtonu Aleksandar Vučić je uspeo da nas posvađa sa čitavim svetom a Srbiju da ponizi kao što to niko nikada nije uradio.

Samo u jednom danu Aleksandar Vučić predsednik Srpske napredne stranke, trajno je pokvario odnose Srbije sa Rusijom, Kinom, Evropom, arapskim državama i islamskom zajednicom u svetu.

Srbiju nije sveo na banana državu, već na koru trule banane koju nema potrebe da ponižava bilo ko iz sveta, jer to niko ne radi bolje od Vučića. Ona farsa i čuveni govor na kineskom jeziku, sada posle debakla u Vašingtonu, deluju samo kao laka prehlada u odnosu na tešku kliničku sliku jedne zapuštene bolesti čiji su se svi simptomi manifestovali u Americi.

Pacijent koji se hvalio kako svakoga dana čita 600 strana teksta, navodno je nasamaren sa dva lista papira i fasciklom koju su mu zli i pokvareni Amerikanci zamenili, poturajući mu neki bezvezni dokument koji sadrži i odredbu o premeštanju ambasade Srbije iz Tel Aviva u Jerusalim.

Na stranu što je izraelska strana ovo najavila još 3. marta, obelodanjujući detalje dogovora koji je napravljen sa predsednikom Srpske napredne stranke Aleksandrom Vučićem još pre ovog datuma.

Možda ova priča o zameni fascikla prođe kod onih članova Srpske napredne stranke koji su došli da šefa AVačkog klana isprate na daleki put preko okeana. Jer to je svet koji i veruje u tako nešto, koji veruje da advokati tako poturaju ugovore nesrećnim klijentima, da banke baš tako varaju ljude. Ali ova priča ne prolazi kod većine onih koji će zbog puta u Vašington organizovati ispraćaj Vučića u Zabelu.

Iz Amerike se poniženi Vučić vraća u uniženu Srbiju sa zamenjenim ugovorom i poklonjenim naliv perom, najskupljim u istoriji Srbije koje je plaćeno Visokim Dečanima, Pećkom patrijaršijom, Gračanicom i Gazimestanom, prezren i ismejan od svih dojučerašnjih saveznika u čije bratstvo se kleo.

Marija Zaharova je otišla tako daleko da je sa našom krpom obrisala i pod hodnika u Kremlju u kome je Vučić i po sat i po šenio čekajući da ga primi Vladimir Putin kako nam je to nesmotreno saopštio nejaki Marko Đurić. A poznato je da gospođa Zaharova ne iznosi svoje stavove, već stavove zvanične Moskve.

Zato je veoma važno videti da li će sada Ivica Dačić nastaviti da igra onako kako na raštimovanim američkim instrumentima svira Vučić, ili će rešiti da iskoristi mikrofon koji mu je poklonila gospođa Zaharova, kako bi u Skupštini Srbije počeo da peva opozicionu pesmu. Koja će se ubrzo mnogo glasnije oriti ispred Skupštine.

A iskusni Ivica zna da je u takvoj situaciji bolje imati opozicioni mikrofon u ruci nego ministarsku fotelju na grani koju testera narodnog nezadovoljstva samo što nije skresala.

Vulin takvih dilema nema. Davno se ovaj klovn odrekao tetke iz Moskve a naprasno je zavoleo darežljivu tetku iz Kanade. A tečina kasa iz Amerike je još izdašnija. U svakom slučaju sada se jasno razume šta je Putin kazao kad je poslednju posetu Beogradu završio sa rečima:

„Spasiba na družbi!“

Kada su, u toku Prvog svetskog rata, Nemačka i Austro-Ugarska ponudile Grčkoj teritorijalne ustupke ako se pridruži napadu na Srbiju, tadašnji predsednik grčke vlade, Elefterios Venizelos, rekao je:

„Grčka je isuviše mala zemlja da bi počinila tako veliku podlost.“

Male zemlje nemaju ništa drugo, pred sudom istorije, osim svoje časti.

Jednom kada je izgube, one postaju još manje, one bivaju moneta za potkusurivanje, predmet lascivnih viceva, viralnih fotografija i klipova. Srbija je od države u čiju čast se pre 100 godina vijorila trobojka sa krstom i četiri ocila sa krova Bele kuće, zahvaljujući Aleksandru Vučiću postala država koju predstavlja čovek koji je zarad malo vlasti spreman da po sopstvenim rečima i klekne u Ovalnom kabinetu.

E moj Aleksandre. Uradila je to mnogo pre tebe još Monika Levinski. Ali ona je bar na poklon dobila knjigu Volta Vitmana Vlati trave. Tebi su i fasciklu zamenili.

A penkalo sačuvaj. Dobro će ti doći da potpišeš zapisnik sa suđenja.

Autor je građanski aktivista iz Kruševca