Kako je voda kolevka i večnost života (svi metabolički procesi u našem organizmu obavljaju se u vodenoj sredini), država ne bi trebalo da dozvoli da se o vodi staraju mesne zajednice, JKP „Vodovod“ i lokalne samouprave, već voda za piće mora da postane briga države.
Zbog toga treba tražiti od Ministarstva zdravlja da pokrene postupak izmene člana 18 Zakona o lokalnoj samoupravi. (M. Pantelić, Pijaća voda – briga lokalne zajednice ili opšte dobro, Danas, 26. 06. 2013.)
Naši standardi o higijenskoj ispravnosti vode za piće znatno su ispod svetskih. Razna uveravanja da maksimalno dozvoljene koncentracije nisu prekoračene, uz odomaćeno „sve je pod kontrolom“ – jeste nedopustiva lakomislenost. Priroda je odredila život bez otrova, ne priznaje sustanarstvo sa njima, i nikakve maksimalno dozvoljene i nedozvoljene koncentracije. Takve priče su obmana.
Dr Snežana Savić sa Instituta za zaštitu zdravlja u Nišu saopštava da se sprovodi samo standardna analiza vode (osnovna, periodična), koja uglavnom potvrđuje higijensku ispravnost vode za piće, ali šta bi se dogodilo da se „zagrebe“ malo ispod površine. Naime, smatra ona, proširena analiza vode (novi zahvati i higijensko-epidemiološke indikacije), kakva se radi u svetu, sigurno bi otkrila i prisustvo onoga čega ne bi smelo tu da bude (virusi, trihalometani i drugi štetni hemijski parametri). Bombardovanje SRJ 1999. godine i korišćenje municije sa „osiromašenim uranomö zagadilo je veći broj izvora kao i vodotokova. Tokom NATO bombardovanja raketiran je i razoren veliki broj industrijskih objekata iz kojih su prodrle toksične i opasne materije u velikim količinama, sa neprocenjivom štetom po životnu sredinu.
Danas se smatra da toksične materije deluju inhibitorno na enzime i enzimske sisteme, koji su od životnog značaja za normalnu funkciju ćelija i da sa genetskog aspekta ne može biti dopuštenih doza zračenja, niti koncentracija hemijskih mutagena. Nova istraživanja obavljena za potrebe Vodoprivredne osnove i Prostornog plana Srbije potvrdila su zaključak iz dosadašnjih studija i dala prioritet regionalnim sistemima vodosnabdevanja, uz izgradnju brana sa akumulacijama u brdsko-planinskim područjima. Bez njih se ne može postići vremensko prilagođavanje proticaja potrebama potrošnje vode i njene higijenske ispravnosti. Sada je u „modi“ osporavanje akumulacija u ime ekologije. Ništa pogrešnije: akumulacije preraspoređuju vodu u prostoru i vremenu, upravo, na ekološki najpoželjniji način, jer omogućuje da se povećanjem protoka u rekama u malovodnim periodima pomogne vodenim ekosistemima da opstanu. Floskula konzervativnih ekologa „Ne gradi ništa“ pogibljena je za vodene ekosisteme. Savremena strategija je: „Upravljaj vodama da bi pomogao ekosistemima“.
Kod ovih akumulacija potrebno je obezbediti širu, užu i neposrednu zonu zaštite akumulacije, shodno zakonima, zabraniti podizanje splav-restorana na vodenom ogledalu, kao i izgradnju restorana i drugih građevinskih objekata u priobalju vodenog ogledala, zabraniti korišćenje motornih čamaca na vodenom ogledalu i preduzeti sve potrebne mere da ne bi u akumulaciji došlo do stvaranja biljne mase i taloga. O distribuciji iz akumulacija i drugih vodnih objekata, kao i o održavanju vodovodne mreže, morala bi da se stara država, dok bi higjensku ispravnost vode trebalo da kontroliše Zavod za javno zdravlje, koji je nezavisan od aktuelne politike. Ova ustanova bi trebalo da preuzme brigu i o ranije izgrađenim seoskim vodovodima, iz kojih bi se voda koristila isključivo u tehničke svrhe.
Izrađen je novi koncept Pravilnika o higijenskoj ispravnosti vode za piće, koji bi bio u potpunosti usaglašen sa Evropskom Direktivom 98/83/ES, međutim, njegovo usvajanje nije još raspravljano u Skupštini Srbije. Da bi se donekle sprečili negativni efekti bombardovanja iz 1999, neophodno je pratiti i alfa aktivnost u životnim namernicama, vodi, zemlji, krvi i urinu. Trećina propisa iz korpusa evropskog zakonodavstva odnose se na ekologiju. U Srbiji prioritetno moraju biti rešeni problemi vezani za prečišćavanje rečnih tokova, neutralizaciju otpadnih voda, recikliranje otpada i gradnju savremenih deponija. Srbija bi trebalo za te svrhe da obezbedi oko 10,5 milijardi evra. U EU propisi koji regulišu higijensku ispravnost vode za piće ne samo da se strogo poštuju, već se i pooštravaju. A mi ćemo imati higijenski ispravnu vodu u čaši samo onda kada nadležne institucije primene postojeće propise u svakodnevnom životu.
*Autor je specijalista sanitarne hemije
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
