Voditeljka Slagalice je u pravu

Da li bi čuvanje čistog srpskog jezika dovelo do toga da manje njih odlazi „trbuhom za kruhom“? Teško… Mada, nije da se srpski jezik ne čuva – vidimo da umesto bukagija, imamo nanogice. Duško Radović je rekao da moramo čuvati srpski jezik svakog dana pomalo jer on nema nikog osim nas. To možda i jeste njegov najveći problem.

Poslednjih nekoliko meseci dva su događaja, u labavoj vezi s jezikom, izazvala veliku pažnju javnosti.

Prvi je bio rad učenika Filološke gimnazije u Beogradu o padežima i upozorenje da se padeži moraju naučiti kako se ne bi pričalo kao u Nišu…

Dobro, deca malo pogrešila.

Nije u redu što su javno trpeli onoliko kritika.

Neko stariji ih je pogrešno naučio, ili ih nije uputio na pravi istraživački trag lišen predrasuda i stereotipa.

Nije da deca nisu bila baš potpuno u pravu! Imaju li stanovnici juga Srbije problem sa svih sedam padeža?

Imaju! Istina, neki, oni malo stariji, ali imaju.

Nisu jedini.

Tri od pet dijalekata srpskog jezika nemaju razvijen padežni sistem.

Šta je s drugima?

Pa, svi imaju neko obeležje koje odstupa od standarda.

Žitelji mnogih delova naše zemlje (u koje spada i kraj iz kojeg potiče i pisac ovih redova) nemaju četvoroakcenatski sistem.

A Beograđani?

Au!

Imaju i oni osobenosti koje nisu u skladu sa standardom – umeju i neki od njih otvorene vokale da zatvore, one zatvorene da otvore, što nije bezopasno, ali o tom- potom.

I nije to ništa loše! Naprotiv, razlike nas čine.

Drugi slučaj je bilo čuveno ispravljanje voditeljke Slagalice akcenta u reči kontinent.

Odjednom je voditeljka, jedna obrazovana i pristojna osoba, postala naš najveći jezički problem.

Nije to u redu.

U pravu je bila ona!

Njen akcenat je bio tačan, ali je, verovatno pod uticajem uprave RTS-a koja smatra da sramni informativni, obrazovni, kulturni i serijski program (sramni za standarde javnog servisa) može da nadomesti navodnom brigom o jeziku, prenebregla osnovno pravilo jezičke kulture – nikada se ne ispravlja sagovornik!

To nije pristojno!

Ako od jezičke kulture oduzmemo opštu kulturu, dobijemo korice.

Sve ovo je u našu javnost dovelo u prvi plan jedno krajnje čudno (najblaže rečeno) pitanje: šta će nama standardni jezik?

Ko tako govori?

Uh, polako…

Standardnim jezikom prirodno ne govori niko.

To je „nadjezik“ u čiju su osnovu ušla dva dijalekta (od pet) i koji sadrži osobine mnogih govora kako bi prevazišao i „pomirio“ razlike među govornicima jednog jezika.

On se uči u školama, govori na televiziji (bar je tako zamišljen) i čini da mladi s juga Srbije nemaju problem s padežima kao što su imali njihovi preci.

Spaja nas.

Spajao nas je i kad nam se jezik zvao srpskohrvatski i imao više dijalekata i narečja nego današnji, srpski.

Ali, tako je kod nas… Izgleda da nas u ovo vreme razdvaja sve, čak i ono što bi trebalo da nas spaja.

E sad, kako je i zašto jedan dijalekat postao osnova za standardni jezik, druga je i duga priča za koju, u prostoru određenom za ovaj tekst, nema mesta.

Ko kako govori, posebna je priča!

Naši ljudi dvadeset godina od uvođenja valute nisu prihvatili da se kaže evro, a ne euro, da je čak štaviše pleonazam i da je pravilno stroži, a ne strožiji.

Zamislite kako bi bilo kad bi svaki pojedinac na osnovu svog govora određivao pravila!

Nastao bi haos… i u jeziku. I nestalo bi našeg jezika. Ako ništa drugo, uskoro bismo imali: vojvođanski, šumadijski, kosovski, južnomoravski, bosanski, hecegovački, crnski i gorski.

Nisu, dakle, dva slučaja koja su ovde navedena najveći problem. Jezik se ugrožava i na druge načine: ako ga ne razumete (a čini se da mnogi ne razumeju kad im se govori na maternjem jeziku); ako se na njemu govore gluposti; i jedan način koji je sve prisutniji, a najpre bi se mogao ispraviti – srpski jezik se ugrožava i ćutanjem.

Autor je profesor srpskog jezika i književnosti iz Kraljeva