Vojni rok među istomišljenicima

U odsustvu stručnih rasprava i analiza (koje bi ukazale šta je racionalno i održivo za Srbiju), pojedini predstavnici vlasti, deo opozicionih lidera i analitičari debatuju međusobno, a čuje se i „glas naroda“.

Najčešće se ističe da smo vojno neutralna zemlja i da je za to potrebna snažna vojska. Emotivna i neutemeljena mišljenja se potkrepljuju rezultatima istraživanja javnog mnjenja, na osnovu kojih se stiče utisak da građani (pretežno, stariji od 40 godina) ne sagledavaju vojsku kao sredstvo spoljne i politike bezbednosti i odbrane, već kao vaspitnu ustanovu.

Očekivano, svoje (pr)ocene, dileme i mišljenja saopštava i predsednik države Aleksandar Vučić, nakon čega „debate“ utihnu, bar neko vreme. Uočljivo je da od njega i nadležnih, u protekloj deceniji, nismo čuli zašto nije završen započet proces profesionalizacije Vojske Srbije (VS) i implementiran koncept aktivne rezerve, šta je uticalo na urušavanje (2008. g. usvojene) hijerarhijske kadrovske piramide (15 % oficiri, 25 % podoficiri, 45 % vojnici i 15 % civilna lica), da li bi se ročnim sastavom rešili personalni problemi sa kojima se suočava vojska i povećale njene operativne sposobnosti za izvršenje dodeljenih misija i zadataka itd. No, neretko se isticalo da odziv dobrovoljaca zadovoljava potrebe VS. Ostaje nejasno – čemu, onda, obavezivanje onih koji nisu motivisani da obuku uniformu.

Javnost ostavlja u nedoumici činjenica da čovek koji se za sve pita i o svemu odlučuje (dosledan u svojoj nedoslednosti) često menja mišljenje. Podsećanja radi, početkom 2017. godine, tada kao premijer Srbije, Vučić je govorio da ne razmatra vraćanje obustavljene obaveze, da bi to bio trošak i da je dobro da imamo profesionalnu vojsku. Već sredinom naredne godine saopštio je da razmišlja u tom pravcu i da čeka procene nadležnih organa koliko bi koštala promena modela popune VS od 2020. ili 2021. godine.

Rezultati utemeljenih procena nisu poznati, ali je poznato da nova strateška dokumenta (Strategija nacionalne bezbednosti RS i Strategija odbrane RS), usvojena krajem 2019. godine, nisu obuhvatila obavezno služenje vojnog roka.

No, promenu kursa je, ponovo, aktuelizirao „vrhovni komandant“ u januaru 2021. godine, istakavši da još vaga, da uvođenje vojnog roka vidi kao novu šansu za ekonomski razvoj nekih mesta i unapređenje borbene gotovosti vojske, te da će se o tome voditi javna rasprava. Nije propustio priliku da se izjasni i aktuelni ministar odbrane Stevanović (šesti od 2012. g.?), istakavši da će, do oktobra 2021. g., biti poznati konačni stav Generalštaba VS i odluka Narodne skupštine.

No, o ovom pitanju niti je vođena rasprava, niti je (još uvek) poznato šta to ukazuje na potrebu ili nužnost promene opredeljenja. To nije bio razlog da predsednik Republike, nedavno – na Đurđevdan, obraćajući se javnosti, pored ostalog, ne istakne (opet) svoje zalaganje za vraćanje obaveznog vojnog roka. Čak je predložio i trajanje istog – 90 dana, ne sačekavši „ozbiljnu raspravu“ i stav nadležnih organa.

Pri tom, iako je od javnog značaja, ostali smo uskraćeni za osnovana saznanja postoje li vojni rizici po bezbednost države; zbog čega opada interesovanje regruta za dobrovoljno služenje vojnog roka; koji se modeli popune regrutima razmatraju i dr. Na osnovu navedenog, stiče se utisak da vlast nastoji da, periodičnim, „debatama“ o važnoj društvenoj temi, bez jasne strategije i plana, skrene pažnju sa drugih, takođe, bitnih pitanja od značaja za državu i njene građane i da spekuliše, nastojeći da, eventualna, šteta bude manja od političke koristi.

Nije sporan značaj osposobljavanja građana, niti se osporava njihova volja za odbranu zemlje. Upitno je ignorisanje realnosti. Alarmantni nedostatak profesionalnih vojnika je problem koji bi vlast da reši na nedovoljno osmišljen i upitno sprovodiv način – ponovnim aktiviranjem obaveze služenja vojnog roka. Kako, sa postojećim ograničenjima, urušenim društvenim i vrednostima države koje zaslužuju da se brane, pomanjkanjem motivacije i protivno pravu na prigovor savesti, koje ugrožava i brojnu veličinu pasivne rezerve?

Zapostavljanje ljudskih resursa, nauštrb materijalnih, ukazuje na stratešku dezorijentaciju onih koji (pokušavaju da) rukovode složenim sistemom odbrane. Vlast gubi iz vida da osnovni resurs svake organizacije, pa i vojske, čine ljudi i njihove sposobnosti.

Afirmacija vojnog poziva i vojne obaveze je od javnog interesa i predstavlja projekat koji mora da podrži državno rukovodstvo, ali i javnost. Kako god bilo, vreme je da se shvati da se model popune vojske ne kreira prema trenutnim težnjama, niti se može poboljšati u nerealnom roku. Njoj i njenim pripadnicima potrebni su predvidljivost, izvesnost i satisfakcija.

Javnost treba da zna koje okolnosti navode na odustajanje od uspostavljenog koncepta, koji je odnos troškova sa jedne i koristi, sa druge strane. Od posebnog značaja je spoznaja mogu li se, kako i po koju cenu, u aktuelnim bezbednosnim, političkim i ekonomskim okolnostima, zaštititi nacionalne vrednosti i ostvariti državni i interesi građana osloncem na sopstvene snage.

Konflikt Rusije i Ukrajine i aneksija Krima 2014. godine, te aktuelna invazija Rusije na Ukrajinu, u mnogim evropskim državama, inicirali su procene bezbednosnih pretnji i rasprave o najpovoljnijem načinu da se zaštite teritorijalni integritet i nacionalni interesi. Neke su vratile obavezu služenja vojnog roka a neke, upravo, razmatraju pristupanje NATO-u.

I Srbija bi morala da, pre nego razmotri šta joj valja činiti u pogledu spoljnopolitičke i bezbednosne orijentacije i izbora modela popune VS, sagleda sa kakvim se sve (višedimenzionalnim) izazovima suočava i postoji li vojna pretnja spolja, nakon čega sledi ažuriranje postojećih strateško-doktrinarnih dokumenata. Odluka se, imajući u vidu strane uticaje, pravne prepreke, nezavidnu materijalnu situaciju i logističke poteškoće, donosi sa više pragmatizma a manje emocija.

Autor je general-potpukovnik u penziji