Vojno "otimanje" o Srbiju

Otkud tolika pažnja prema samoj „najavi“ ili „izraženoj želji“ da se gradi humanitarni centar u Zapadnoj Srbiji? Humanitarni centar trebalo bu da bude pandan rusko-srpskom centru u Nišu i tu priča postaje geopolitički zanimljivija.

Američke diplomate pritiskaju Srbiju da se ruskim humanitarcima u Nišu ne da diplomatski status iako ih je nekolicina. Sa druge strane zapadne diplomate su svesne da je ruski humanitarni centar i ruski humanitarci koji su učestvovali u spasavanju života u elementarnim nepogodama pojačao ionako visok rejting Rusije u Srbiji. Stoga ne bi čudilo da SAD i EU pokušaju da „pariraju“ Rusima sa nekom humanitarnom aktivnošću na Ponikvama ili negde drugde. Cilj je da se na taj način malo ublaži negativni rejting SAD i NATO-a u Srbiji i pomalo snizi izuzetno visok i pozitivan rejting Rusije u Srbiji.

Sad prelazimo sa simpatične humanitarne priče na geopolitički teren nadmetanja velikih sila oko Balkana i oko Srbije koja je njegov „hartland“. Na žalost nadmetanja sila oko brdovitog Balkana je često bilo i sad je takmičenje u huškanju i destabilizaciji ovog prostora. Ovakvo pozitivno takmičenje velikih sila oko toga ko će preko humanitarne misije pridobiti domaću javnost je ipak ređa pojava. No ova pričica o „dva humanitarna centra“ bez obzira da li će se realizovati govori da Srbija ima potencijal razvoja tek ako balansira između velikih „igrača“ sa jasnom merom o ekvidistanci u odnosu na svaku pojedinu silu.

Iz razgovora sa jednim mađarskim profesionalnim diplomatom pre nekoliko godina sam izašao sa ojačanim uverenjem da izbalansirana i vojno neutralna politika Srbije predstavlja pravi i možda jedini put kojim Srbija treba da ide. On mi je tom prilikom rekao da je Mađarska bila svima atraktivna dok nije ušla u NATO, i da je do tog momenta dobijala strateške ustupke i značajne ponude. Svi su se „otimali“ o Mađarsku – reče on. Činom ulaska u NATO ona je potrošila taj kredit i od tada nema taj nivo privlačnosti za nadmetanje velikih sila. No danas predsednik Mađarske Orban sa svojom obnovom nacionalne i suverenističke politike i insistiranjem na „većoj autonomiji“ unutar EU i NATO dovodi opet svoju zemlju u poziciju da je „bezbednosno interesantna“. Naravno to joj i pored strateških benefita donosi i određene nevolje.

Da je vojna neutralnost ili kako bi to rekli Skandinavci „aktivna nesvrstanost“ strateška prednost svedoči ne samo priča o zainteresovanosti i Rusije i Amerike da gradi humanitarne centre već i stav nekog sasvim trećeg u priči – Kine. Naime kineska je diplomatija vrlo jasno izrekla stav, a o tome domaći mediji gotovo i nisu zucnuli, da Peking ne bi voleo da Srbiju vidi u NATO-u. Dakle ne samo Rusija već i Kina izuzetno vrednuju manje-više vojno neutralni status Srbije. Kinezi nemaju političkih i strateških problema sa NATO-om kao Rusi već je njihov motiv čisto ekonomski i pragmatičan. Naime Kinezi su uvereni da je njihov kapital sigurniji u zemljama koje su neutralne no u onima koje su pod kontrolom NATO struktura. Stoga oni Beograd vide kao ključnu tačku u ovom delu Evrope u koju su oni spremni da ulože, za nas, ogromna sredstva u strateške i infrastrukturne projekte ali i u investicije u realni sektor. Veština politike podrazumeva da vi uspete maksimalno izvući koristi od ove i ovakve geopolitičke pozicije sarađujući sa starim i sa novim „silama“ ali da se pritom ne naruši osetljiv balans. Srpski rečeno to znači da pravite takve strateške dogovore sa Moskvom i Pekingom koji neće ugroziti odnose sa Briselom i Vašingtonom. Ili još jednostavnije rečeno praviti takve poslove sa Istokom koji neće doneti nevolje sa Zapada.

Često ponavljana teza o „sedenju na dve stolice“ je implicitni spin kojim se politika balansiranja prikazuje kao nešto nerealno i neodrživo, pa skoro i kao nešto nemoralno. U pozadini tog kvarnog pitanja „dokle ćemo sedeti na dve stolice“ je pritisak da se Srbija odrekne svoje kakve takve neutralnosti i potencijalne nezavisnosti. Zapravo i nema sedenja na dve stolice jer je Srbija deo zapadne a pre svega američke sfere uticaja, ali se potenciranjem „stolica“ zapravo želi eliminisati i minimalan uticaj drugih koji nam zbog svojih interesa omogućavaju kroz kakav takav balans minimalan manevarski prostor.

Autor je politički analitičar