Vojska Srbije i njeni neprijatelji

Nagađali smo, recimo, zašto se posle rata industrija motora iz Rakovice selila u Maribor, a tek mnogo kasnije razumeli smo da razlog tome nije bilo kapriciozno zapostavljanje razvoja Srbije. Od kraja 1940-ih godina očekivao se napad zemalja Informbiroa, odnosno Varšavskog pakta, a usvojena je kutuzovljevska taktika povlačenja ka centralnom planinskom masivu zemlje. Težište odbrane trebalo je da se organizuje zapadno od Drine i južno od Save.

Koncepcija je zvučala logično u to vreme, ali je rigidno zadržana čak kada je i laicima postalo jasno da nam najveća realna opasnost preti od nas samih. Kao učesnik vojnih vežbi od polovine šezdesetih do kraja osamdesetih bio sam nevoljni svedok sve veće anahroničnosti „uigravanih“ planova. Mnoge noći, po pravilu vikendom, provodio sam na ratnoj lokaciji štaba teritorijalne odbrane, čiji sam bio načelnik saniteta.

Subotom pred zoru zvonio bi na vratima vojni policajac i davao mi sat vremena da krenem ka komandi. Tamo bih saznavao da je neprijatelj u toku noći izvršio taktički atomski udar. Iz nekih razloga posebno je voleo tri lokacije: Parcanski vis pored Ralje, Starac Vasino Brdo kraj Beograda i region Fruške gore. Istovremeno su dve mađarske motorizovane divizije, uz silne ruske snage, hrlile ka jugu.

Ta šema, davno prevaziđena razvojem događaja, nastavljala se čak i kada je Gorbačov bio zaokupljen raspadom Sovjetskog Saveza. Tada su već u Ljubljani, doduše u polušali, prodavani slovenački pasoši, a dinari su menjani za lipu, kao najavljenu novu nacionalnu valutu. Mada suočeni sa promenjenim istorijskim okolnostima, držali smo se „zacrtanog“ smera, poput tankera u Sueckom kanalu. Poznavao sam visoke oficire koji su naslućivali šta se iza brda valja, ali je inercija valjda činila svoje.

Uz skrušeno priznanje da sam ignorant u odnosu na naš vojni vrh, pitam se da li možda i danas mi proigravamo nerealne borbene varijante. Uvažavam podatak da imamo 20 puta snažniju bojevu moć nego 1999. godine, ali me to ne ispunjava spokojem. Koga možemo da napadnemo kada su sve zemlje u našem okruženju, osim BiH, članice NATO, a i KiM se smatra njihovim protektoratom?

S druge strane, vredi li pokušaj branjenja od istovremenog napada 30 zemalja-članica obavezanih na uzajamnu podršku? Reč je o populaciji od blizu jedne milijarde sa preko tri miliona aktivnih vojnika. Koliko sati ili dana samo produžavamo agoniju i razaranja nabavkom skupog oružja?

Ne znači da treba slediti Radovana III i odmah preći na stranu Vilotića. Dovoljno je ne gađati džina praćkom u oko, posebno ako su tata i mama daleko ili ako smo, a jesmo, siroče. A najvažnije od svega je razumeti svet oko sebe i tome prilagođavati svoju strategiju.

Autor je epidemiolog i kapetan I klase u rezervi