Vojska Srbije zaslužuje boljeg

No, kako u ovoj državi Ustav i zakoni ne garantuju ništa, za očekivati je da će ministar (i ne samo on) nastaviti da, nelegalno, obavlja dužnost do izbora novog sastava Narodne skupštine i Vlade.

Ne treba imati dilemu, on je ‘sagledao’ svoj učinak i nada se da će i dalje biti na ‘usluzi’ građanima i ‘okosnica’ kadrovske postavke izvršne vlasti.

Očekivanja mu nisu nerealna jer zamena ministarskih funkcija nije neuobičajena pojava, a on je pouzdan partner donosiocu odluka kojem je odgovarao za svoj rad i stanje u MO i VS, mimo predsednika Vlade i Narodne skupštine.

Poučeni dosadašnjom praksom, za verovati je da neće ceniti struka ko će i po čemu biti upamćen.

No, jedno je izvesno – odlazeći ministar odbrane postao je poznatiji po neodmerenoj retorici, egzibicionizmu i podsticaju nespokoja nego po učincima.

Teško je odupreti se utisku da je jedan od podstrekača napetosti u regionu, koji se ne libi da promoviše moć – i kada to nije nužno, forsirajući army-fazon opasnog momka, ostvario dečački san i sanirao (barem i delimično) mladalačke frustracije iz perioda kad su njegovi vršnjaci oblačili uniforme.

Neki su, nažalost, založili život za ‘svetlu’ budućnost države u kojoj će on obnašati ministarske funkcije.

Njegove iracionalne izjave plenile su pažnju jer je, neretko, istupao i izvan svojih nadležnosti, pa i zvanične politike.

Njima je stvarao lošu atmosferu, podsticao tenzije, sužavao prostor za dijalog sa susedima i opterećivao međunarodne odnose.

Primeri su brojni – ‘stav’ da će Srbija (vojno neutralna?) raspoloživu vojnu, političku i diplomatsku efektivu staviti u svrhu borbe protiv Islamske države; ‘ocena’ da su oficiri Vojske CG u misiji KFOR da bi podržali nezavisnost Kosova, a ne da bi zaštitili Srbe; tvrdnja da Bakir Izetbegović radi ono što mu je radio i otac; izjava da je za njega Republika Srpska posebna država; predlog da treba razmisliti o promeni spoljne politike, ukoliko je za EU ključan odnos prema kosovskom pitanju; izjava da o njegovom odlasku u Hrvatsku odlučuje ‘vrhovni komandant’ VS, a ne hrvatski ministri; poruka predsedniku Severne Makedonije (nakon njegove izjave da se RSM protivi ideji o razmeni teritorije između Beograda i Prištine) da ćuti na jeziku koji mu niko, osim Srbije, ne priznaje; itd.

Za njega nisu važili diplomatska umerenost, kodeksi, pravila međudržavnih protokola. Očito je da mu je tolerisan nedostatak svesti o javnom interesu. Da nije tako, odavno bi bio smenjen.

Sudeći po brojnim istupima druga Vulina u javnosti, pripreme za neki novi ‘militaristički pohod’, radi zaštite Srba (ne državljana Srbije), ma gde oni živeli(?), u punom su jeku.

Pošto nije optimista kada je reč o perspektivi BiH i budućnosti dijaloga Beograda i Prištine, ‘snažan’ utisak ostavlja porukama: „Ja bih Albancima odgovorio vojskom ali je Vučić bio tu da kaže da postoji diplomatija“, „Ako bilo ko pomisli da upadne u Severnu Mitrovicu ili da uznemiri Republiku Srpsku, nemoj da se igra, mi smo tu“, „Vojska Srbije je regionalna tenkovska sila i jedna od najsnažnijih tenkovskih nacija u celoj Evropi“,…

Ponesen funkcijom, nije propuštao priliku da istakne odlučnost i spremnost za odbranu srpskih interesa i odgovor na svaki razvoj situacije, ali jeste da javnosti stavi do znanja na koji način bi to ostvario i po koju cenu.

U nedostatku stabilne potpore, ‘spremnost’ je potkrepljivao tvrdnjom da je VS u gotovosti da izvrši sva naređenja ‘vrhovnog komandanta’. Čak je i opoziciju upozorio da ona neće dozvoliti obaranje legalne i legitimne vlasti i nasilno rušenje ustavnog poretka Srbije (?).

Pleni njegova stalna potreba da se dokazuje i stekne naklonost ‘šefa’, da bude prepoznat kao neko ko je iskoračio ispred konkurencije.

Pažnju je zaokupljao prikazom nerealnih slika o sistemu odbrane, (samo)hvalama i (samo)promocijama uz diskreditaciju neistomišljenika i isticanje da će, posle više godina namernog zapostavljanja i planskog uništavanja VS, sve biti obnovljeno i stavljeno u funkciju.

Ističući doprinos predsednika države stvaranju moćne i opremljene vojske – ‘neuporedive sa drugim armijama’, zapostavljao je nezadovoljstvo njenih pripadnika stanjem raspoloživog kadra, prvenstveno radno-pravnim i materijalnim statusom i neadekvatnim vrednovanjem dokazanih vrednosti.

Na loše uslove i stanje u VS, kao i činjenicu da MO nije više poželjan poslodavac, ukazivao je Vojni sindikat Srbije (VSS).

Prema navodima istog, više od 50 % pripadnika VS je nezadovoljno platom, dok je trećina zaposlenih opterećena materijalnom situacijom, što utiče na kvalitet angažovanja na radnom mestu, ali i na psihofizičko stanje i motivisanost za izvršavanje zadataka.

Obzirom da, skoro svakodnevno, profesionalni pripadnici napuštaju službu, postoji opasnost da nastupi ozbiljna kadrovska kriza u popuni ljudskim resursima, naročito u vazduhoplovstvu i pojedinim opštim i logističkim službama.

Odlazeći ministar je tome doprineo jer nije shvatio da osnovni resurs svake organizacije, pa i vojske, čine ljudi – njihov moral i sposobnosti. Stav da nije bio dostojan, stručan i sposoban za obavljanje poverene mu funkcije, VSS je potkrepio istraživanjem (sa reprezentativnim uzorkom) sprovedenim od 31. marta do 4. aprila 2020. god. na svojoj zvaničnoj ‘facebook’ stranici.

Rezultati su poražavajući po čoveka koji je na čelu vojske koja je iznedrila mnoge velikane u istoriji ratovanja.

U odnosu na broj ispitanika, 89 % smatra da Aleksandar Vulin zloupotrebljava VS u političke svrhe; 79 % je mišljenja da, svojim ponašanjem i rukovođenjem, narušava ugled vojske; 88 % je izrazilo nepoverenje prema njemu, dok 90 % ne bi želelo da bude na istoj funkciji u budućoj Vladi.

Sumirajući učinke ministra na zalasku ‘vojničke karijere’, dominantan je utisak da se, zbog njegovog skandaloznog ponašanja (bahatosti, ironije, cinizma), servilnosti, afera i diletantizma, većina profesionalnih (ali i umirovljenih) pripadnika VS oseća poniženim i uvređenim.

Mnogi mu zameraju zalaganje za razgraničenje sa Albancima i nedopustivu izjavu: „Kada utvrdimo gde je linija, moći ćemo i da je branimo“.

Dok je građanima Srbije potrebno izmirenje sa susedima, a ne večiti sukob, vojska očekuje rukovodioca koji će shvatiti sistem na čijem je čelu i raditi za javni interes.

Autor je general-potpukovnik u penziji, zamenik predsednika Saveta za strateške politike