Vojska za obračun sa opozicijom

U ovoj misli može se naći uporište opstanka Srbije, pod uslovom da se traži. Međutim, u Srbiji ponestaje hleba, vojska slabi, a umni ljudi odlaze ili se povlače pred onima koji imaju manjak znanja, a višak samopouzdanja. To su posledice nepostojanja jasno definisane i postojane politike, u formi opšte strategije države koja sadrži naznačene nacionalne vrednosti koji se štite, nacionalne interese koje treba ostvariti i ciljeve koje treba dosegnuti u određenom periodu. U okolnostima vođenja ad-hoc spoljne, socijalne, ekonomske, demografske… i politike odbrane, nije izvesno šta se, čime i na koji način brani.

Da je za ovu vlast sistem odbrane sporedna stvar ukazuje nekoliko činjenica: 1) iz godine u godinu izdvaja se sve manje budžetskih sredstava za potrebe finansiranja opremanja i reforme Vojske Srbije (VS) i drugih snaga odbrane; 2) površno se sagledava stanje u okruženju i vrši procena potencijalnih izazova, rizika i pretnji po bezbednost zemlje i građana; 3) zapostavlja se potreba ažuriranja postojećih ili izrade novih strateško-doktrinarnih, normativno-pravnih i planskih dokumenata; 4) gotovo ništa se ne čini na promeni odnosa građana prema bezbednosti i poslovima odbrane; 5) itd. Pri tom, nedavno imenovani ministar odbrane je peti od 2012. godine, što ukazuje na odsustvo kontinuiteta i ignorisanje faktičkog stanja i potrebe postizanja saglasnosti oko bitnih pitanja, kako se ključni problemi opstanka i razvoja države ne bi rešavali kada oni nastanu. Na nedostatak svesti o javnom interesu ukazuju i neusaglašeni stavovi o modelu, organizaciji i brojnoj veličini snaga odbrane, te vojnoj neutralnosti i kolektivnom sistemu bezbednosti. Takav odnos uzrokovao je zastoj u, pre deset godina ambiciozno započetoj, profesionalizaciji VS, uključujući i zapostavljanje utvrđenih koncepata aktivne rezerve i totalne odbrane. Epilog su tehnološka zastarelost složenih borbenih sistema, neadekvatna popuna kadrom, nedovoljna obučenost i nepouzdanost rezervnog sastava, nezadovoljstvo velikog broja pripadnika sistema odbrane radno-pravnim i socijalnim statusom i drugi ispoljeni problemi koji dovode u pitanje operativnu i funkcionalnu gotovost i sposobnost snaga odbrane za realizaciju utvrđenih misija i zadataka. I umesto da potraže odgovor na pitanja – kakva je odbrana potrebna Srbiji i da li je vojska potreba ili teret državi, prethodnoj dvojici i aktuelnom ministru odbrane, uz svesrdnu podršku premijera (predsednika) države, VS služi za političke obračune sa opozicijom. Pažnju javnosti plene najavama i izjavama koje su, sve češće, povod i osnov za različite spekulacije, jer nisu produkt tehno-ekonomske analize koja bi ukazala šta je racionalno i održivo za Republiku Srbiju. Primera je više – od opremanja i modernizacije RV i PVO, „novog“ koncepta 6-mesečnog služenja vojnog roka, (ne)vraćanja obaveze služenja vojnog roka… do obuke rezervnog sastava.

Stvaranje i održavanje efikasnog sistema odbrane, koji bi bio garant dugoročne zaštite definisanih državnih i nacionalnih vrednosti, ozbiljan je i zahtevan državni posao. Da bi se ostvario postavljeni cilj, neophodno je uvažavanje mišljenja struke i postizanje društvenog i političkog konsenzusa u vezi istog. Javnost treba da zna da svaka armija počiva na ideologiji ili novcu i da se ne može govoriti o nezavisnoj i vojno neutralnoj državi bez razvijenog i samoodrživog sistema. Treba da se zna i koliko košta bezbednost, da se cena koštanja ne meri samo finansijskim efektima i da restriktivni budžet ne nudi perspektivu.

Iako nije naišla na dobar prijem uljuljkanih srpskih zvaničnika, trebala bi da im „otvori oči“ izjava potpredsednika SAD Pensa, na nedavnom samitu Jadranske povelje u Podgorici (povodom prijema Crne Gore u NATO), da Srbija nije više „izvoznik bezbednosti“ i lider u odbrani stabilnosti Zapadnog Balkana. Hoćemo li, u neizvesnosti dostizanja zadatog cilja – „manja, dobro opremljena i efikasnija armija“, postati „uvoznik bezbednosti“?

Autor je general-potpukovnik u penziji, član Glavnog odbora Demokratske stranke