Vojvoda kome su hteli da preotmu slavu

Borbe na ovom prostoru su, naravno, već uveliko trajale nagoveštavajući slom – ali ćemo početi od 14. novembra 1914, od dana postavljenja generala Živojina Mišića na mesto komandanta Prve armije, kao zamene ranjenog Petra Bojovića, odnosno zvaničnog preuzimanja komande 16. novembra, i operacija vođenih pod njegovom neposrednom komandom: od povlačenja iscrpljene armije pred nadirućim Austrougarima na položaje pred Gornjim Milanovcem, do kontraofanzive koja je trajala do 12. decembra i donela blistavu pobedu, nakon koje u Srbiji nije bilo više neprijateljskih vojnika, sem zarobljenih.

Živojin Mišić je nesporno jedna od značajnih ličnosti srpske istorije, i jedan od najmarkantijih (ali i najintrigantnijih) likova Velikog rata.

Rođen 19. jula 1855. u selu Struganiku, blizu Mionice, kao najmlađe od trinaestoro dece u porodici (osmoro živih; šest sinova i dve kćeri), školovao se u Ribnici, Kragujevcu i Beogradu, odakle je kao još nesvršeni pitomac upućen u borbu, u srpsko-turski rat 1876, kao narednik u bataljonu Valjevske brigade.

Vatreno krštenje je imao na planinskom prevoju Stare planine imenom Kadibogaz (478 mnv), blizu sela Novog Korita (opština Knjaževac), gde su srpske snage bile u sadejstvu sa bugarskim dobrovoljcima pod komandom ruskog majora Kirjejeva (danas, na ulasku u Minićevo putnika namernika obaveštava o tome vidna tabla). Stigavši na liniju fronta 22. juna 1876, Mišić je prvi „okršaj“ imao u noći 5/6. jula, kada se u konak pospale vojske kod sela Ošljana u logor uvukao magarac i izazvao pometnju u potpunom mraku.

Pravi okršaj je, ipak, usledio sutradan. Pre bitke, Major Kirjejev, zbog nepojavljivanja rezervne jedinice kapetana Cvetkovića, napisao je na posetnici naslonjenoj na Mišićeva leđa da ovlašćuje Mišića da dovede rezervni bataljon, a kapetana Cvetkovića strelja gde ga nađe – no, Mišić nije uspeo da ga nađe.

Besno psujući naizmenično na sva tri jezika, ruskom, srpskom i bugarskom, uz jurišni zov trube, bezumno hrabri Kirjejev je, bodreći svoje vojnike, prvi jurnuo na Turke i pao pogođen u grudi sa tri metka.

Stigao je samo da uzvikne: „Drž’te se, braćo!“ „To se dogodilo u pet i po časova po podne“, zapisao je Mišić u dnevniku.

Mišić je, poštujući ranije data mu uputstva od Kirjajeva, sa tela skinuo sablju, sat, i stotinak dukata, a mrtvog majora kolosalne telesne građe na jedvite jade sa bojišta nisu mogla da izvuku ni četvorica već su ga, uz nova ranjavanja, izvlačili grupno (u znak zahvalnosti, Bugari su blisko mesto nazvali Kirjevo).

Mišić je potom u potoku našao izbeglog kapetana Cvetkovića, sa prostreljenom glavom kroz oba obraza, lično ga previo i natovario na saonice (da klize niz travu, a ne kola da treskaju) i poslao u pozadinu.

Pronašavši majorovog konja, Bazena, Mišić ga je uzjahao, preuzevši tako simbolično komandu u borbi. No, po završetku bitke, pomenuti kapetan Cvetković ga je sačekao pitanjima gde je bio i zašto ranije nije vratio vojsku, preteću mu čak kaznom, a Mišić je na njega ljutito potegao sablju, i da nije bilo prisebnog starijeg narednika Vujića, to bi se završilo tragično.

Kapetan Cvetković je potom, uz sablju Kirjejeva, sat i dukate dobijene od Mišića, poslao pismo-izveštaj generalu Mihailu Gavriloviču Černjajevu, ruskom dobrovoljcu, komandantu Moravsko-timočke vojske, posle kneza Milana Obrenovića najmoćnijoj ličnosti u vojsci, a od njega je na grudi kapetana Cvetkovića stigla kolajna! To je bio početak sličnih nepravdi koje su Mišića pratile do kraja vojničke karijere, i do kraja života.

No, ipak, 1. decembra je i Mišić odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost i unapređen u potporučnika, a nakon završetka drugog Srpsko-turskog rata nastavio je školovanje.

Dve godine kasnije, preuzeo je dužnost komandira voda u Prokuplju, a otud premešten u Beograd, gde je po drugi put (prvi put zbog ekscesa sa kapetanom Radićem, prispelim „iz preka“, koji je loše govorio o vojsci) osuđen na trodnevni zatvor jer je u cilju disciplinovanja vojske tukao sabljom vojnike po zadnjicama.

Tek krajem 1882. je unapređen u čin poručnika i poslat za komandira čete u Užice, a otud u Valjevo, gde je položio kapetanski ispit i postao komandant bataljona.

Prvi Srpsko-bugarski rat, za koji je govorio da su u njega pošli kao na svadbu, Mišić je završio na čelu bataljona koji je u povlačenju bio poslednja rezerva, u Drugom je bio u manje okršaja.

Neočekivano, posle toga su usledila odlikovanja, a Mišić je učio i napredovao u službi, da bi 1888. godine bio primljen na dvogodišnju pripremu za generalštabnu struku u Generalštabu, uz Stepu Stepanovića i Petra Bojovića, a jedan od profesora bio je Radomir Putnik.

Činovi su „rasli“ pa je Mišić kao pukovnik dospeo do predavača vojne strategije, 1898–1902, sve vreme uživajući prisnu podršku kralja Aleksandra Obrenovića.

Nakon prevrata, iz penzije vraćeni Radomir Putnik za načelnika Generalštaba uslovno je tražio Mišića za pomoćnika, iako je njegova lojalnost ubijenom vladaru bila znana.

Kada je naredne godine Putnik postao ministar vojni, a Mišić njegova zamena u Generalštabu, brzo je usledilo Mišićevo penzionisanje (ali bez penzije), uprkos protivljenju Putnika, i potpuna izolacija; čak mu ni u štampariju, koju je otvorio sa ortacima ne bi li imao bilo kakvog prihoda, nije zalazio niko.

Tek nakon tri godine, došlo je do tajnih i neformalnih razgovora Pašića i Putnika o Mišićevom povratku, ali je on insistirao da se može vratiti samo sa dotad stečenim činom, iako je u međuvremenu bio suočen sa teškim životom i dugovima, zbog kojih je prodao imovinu, čak i svoju uniformu.

Krajem marta 1909, a nakon aneksione krize oko Bosne sa Austrougarskom, Mišić je, uz više propratnih akata i sa stečenim rangom vraćen u aktivnu službu.

Već na prvom sastanku sa kraljem Petrom je izneo stav da je rano za rat protiv Turske, ali je odmah sa Putnikom počeo razradu planova mobilizacije i operacija.

Mišića je u čin generala unapredio kralj Petar tokom Prvog Balkanskog rata, za njegove velike komandne zasluge, a na samom počeku Drugog, zahvaljujući Mišićevom stavu da se borba protiv Bugara primi na prvoj liniji a ne po povlačenju koje bi izazvalo pometnju i pad morala, gotovo je rešen ishod rata.

Mišić je, odmah po okončanju rata (umesto priznanja) ponovo penzionisan, pod optužbama da je nedovoljno osigurao granicu sa Albancima, te su oni upali i počinili masakr, ubivši oko 1.000 i izbacivši iz stroja još 2.500 vojnika.

Zbog niske penzije, Mišić se preselio u Prokuplje, gde je kupio manju kuću, uveren da je njegova vojnička karijera okončana.

No, pokazalo se, morao je ponovo uz već teško obolelog Putnika; reaktiviran je neposredno pred napad Austrougarske po Vidovdanskom atentatu.

Putnika su pri povratku sa banjskog lečenja u Štajerskoj uhapsili Mađari, ali je naređeno da ga puste jer su mislili da je bolje da on, tako star i bolestan, komanduje, nego neko od mlađih.

Nakon upada austrougarske vojske preko Drine i njenih pobeda i masakra nad civilnim stanovništvom po Mačvi, usledila je iznenađujuća pobeda srpske vojske na Ceru (general Stepa Stepanović je nakon nje unapređen u čin vojvode), čije su operacije razradili Putnik i Mišić, kao njegov pomoćnik, ali je potom usledila tragična odluka u nastupanju ka neprijateljskoj teritoriji preko Drine i Save, kada je katastrofalno stradala Timočka divizija u boju na Legetu (izbačenih iz stroja 6.500 Srba za dan).

Usledio je novi neprijateljski napad (krvave borbe na Mačkovom kamenu), nakon koje je srpska vojska iscrpljena, bez dobrog snabdevanja u svemu, a stanje je postalo kritično, naročito u redovima Prve armije, a njen komandant Petar Bojović ranjen.

Na njegovo mesto, Putnik je kao zamenu uputio Mišića. Njegov put ka liniji fronta, suočenje sa teškim stanjem, demoralizacijom, rasulom (čak i dezerterstvom), haotičnim i od straha otupelim masama naroda, naročito na Ribničkom mostu, imaginativno je oslikao Dobrica Ćosić u romanu Vreme smrti.

Mišić je najpre, u noći 21/22. novembra, povukao deo snaga na rezervni položaj, a pet dana kasnije i sve divizije na položaje pred Gornjim Milanovcem, a dva dana kasnije u višesatnom razgovoru (kome je prisutan i načelnik Mišićevog štaba general Stevan Hadžić) sa vojvodom Putnikom (uz koga je bio prisutan njegov načelnik general Živko Pavlović), izložio je Putniku da sa te linije nema plan da se brani već da napada.

Putnik se nije složio sa njegovim postupkom, upozoravajući da bi povlačenje moglo da naruši planske operacije drugih armija i uslovi napuštanje Beograda.

No, Mišić je odgovorio Putniku da neće u tom času nikoga da sluša (pa ni Vrhovnu komandu), kad radi posao za koji snosi punu odgovornost, te da ostaje pri naredbi za povlačenje.

Ako se oni (Vrhovna komanda) ne slažu, neka daju komandu nekom drugom, ali dok on komanduje ima da bude kako on hoće!

Tada je Putnik zatražio od Mišića pisani izveštaj o razlozima takve njegove odluke, i kada mu je Mišić uputio, iz komande se javio načelnih general Živko Pavlović i preneo Mišiću da je načelnik štaba Vrhovne komande odobrio povlačenje, te da je doneta odluka da se napusti Beograd i time skrati front za 40 kilometara, radi snažnijeg dejstva.

Poznato je kakvim je blistavim ishodom po srpsku vojsku završena Kolubarska bitka, čiji se preokret desio naletom srpske vojske na redove neprijatelja, nakon prethodne dvočasovne artiljerijske pripreme.

Manje je poznato koliko je precizno srpskih vojnih žrtava – blizu 160 hiljada – odnela.

I poznat je svršetak rata i njegove posledice po Srbiju.

Pokopane su žrtve (ili samo delovi odeće koje su najbliži slagali na dnu mokrih raka u obogaljenim selima za onima koji su svoje kosti sejali na mnogim neznanim mestima), zaceljivane su rane, rastao je (kao nove žrtve do sledećeg rata) novi osakaćeni (bez očeve ruke vodilje) naraštaj; rađala se nova pokolenja…

Ali, ubrzo po okončanju rata, u sferi deoba pobedničkih zasluga, pojavile su se rasprave i oko istorijske ocene stvarne uloge Mišića (u narodu znanog kao Žuća) i osporavanja – od kojih su najžešći bili tekstovi generala Živka G. Pavlovića u Srpskom književnom glasniku – knjiga 3, broj 1, od 1. maja 1921, strane 26-39, i broj 2, od 16. maja, strane 126-137.

U tim polemičkim zapisima, general Pavlović negira tvrdnje generala Stevana Hadžića, načelnika štaba Prve armije da je odluka o planu Kolubarske bitke Mišićeva, već tvrdi da je to jedino bila taktička zamisao same Vrhovne komande, na čelu sa vojvodom Putnikom, a da je Mišić (ne umanjujući njegov lični doprinos u komandovanju) bio samo izvršilac.

Pri tome, general Živko Pavlović, kao glavni Putnikov pomagač, tvrdi da je plan Kolubarske bitke izradio on lično, i da je taj plan pregledao i odobrio vojvoda Putnik.

U svojim zapisima, general Pavlović u dva broja Srpskog književnog glasnika publikuje i neke naredbe Vrhovne komande (vojvode Putnika), kao potporu toj tvrdnji.

Znatiželjni čitaoci (i istoričari) mogu da pronađu i pročitaju ovu zaista zanimljivu oponentnu tvrdnju, neku vrstu polemike sa tada tek ukorenjujućom zvaničnom istorijom.

Naravno, slavni Mišić, koji je iscrpljen trodnevnom visokom temperaturom, oteklih žlezda, srčane slabosti i plućnog endema, u predsmrtnom bunilu nazivajući lekare i bolničare svojom decom a sebe kukavcem, uz poslednje reči: „Opšta situacija je dobra. Oni se povlače…“ umro u pola šest, jutra 20. januara 1921, u svojoj 66. godini života.

Dakle, tri meseca pre publikovanja ovih tekstova generala Pavlovića u Glasniku, i nije moglo biti Mišićevog odgovora onima koji su mu, nakon smrti, bili oponenti.

Na Pavlovićeve suprotne tvrdnje o Mišiću jedno je mogao da odgovori svojim svedočanstvom tada pedesetdvogodišnji general Stevan Hadžić, načelnik Mišićevog štaba, ali – koliko je poznato – on to nije učinio.

Nije radosna, ali jeste činjenica da sve istorije (pa i naša) jesu neka vrsta kaleidoskopa i, u zavisnosti kako se njegova (kaleidoskopova) cev okrene – takvu sliku prikaže oku nas nesvedočećih.

Autor je književnik iz Bora

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.