Vojvodini vratiti ustavna ovlašćenja

U to vreme se već rasplamsao građanski rat, na tlu bivše Jugoslavije, ili, ako to shvatate drugačije, na delu je bila srpska vojna i paravojna agresija, etničko čišćenje uz zverstva i razaranja, prvenstveno u Bosni i Hercegovini, sa ciljem stvaranja velike Srbije. I drugi su u to vreme već činili zlodela.

Svet kao da se postideo dotadašnjeg parcijalnog delovanja, svoje suštinske pasivnosti i nedelotvornosti i sazvao je jednu konferenciju, impresivnu po sastavu, značajnu po donetim dokumentima, ali nedovršenu po učincima i sudbini sprovođenja njenih dokumenata.

Za razliku od svih drugih političkih i vojnih samita povodom ratova na prostoru SFRJ, „Na konferenciji u Londonu međunarodna zajednica nastupila je kao cjelina“ (R. Vukadinović, Politička misao, 1992/3). Na mirovnoj konferenciji u Londonu učestvovali su: generalni sekretar UN, predstavnici pet stalnih članica Saveta bezbednosti, dvanaest država Evropske zajednice, Savezne republike Jugoslavije koju su činile samo Srbija i Crna Gora i četiri bivše jugoslovenske republike, BiH, Makedonije, Slovenije, Hrvatske, susednih zemalja, kao i Kanade, Japana, Turske, Saudijske Arabije, OEBS-a, Konferencije islamskih zemalja, Međunarodnog crvenog krsta, Svetskog jevrejskog kongresa i drugi. Jugoslovensku delegaciju su činili Dobrica Ćosić, predsednik SR Jugoslavije, Milan Panić, predsednik vlade, Slobodan Milošević, Momir Bulatović, Vladislav Jovanović u svojstvu ministra spoljnih poslova…

Bila je to po mnogo čemu raznorodna grupa: pragmatični kalifornijski milioner Panić, koji je preuzimao glavnu ulogu, svađao se sa Miloševićem tražeći njegovu momentalnu ostavku, Milošević, koji se do neprepoznatljivosti pasivizirao, „povukao se u mišiju rupu“, zatim „otac nacije“ Ćosić sa svojim retrogradnim stavovima.

Patio je uvređen zbog „dvostrukih standarda“ velikih sila „koje su prouzrokovale veliku štetu srpskom narodu, … posebno kroz legalizaciju secesije i promene državnih granica nastalih Versajskim mirovnim sporazumom (1919) … uz simultano proglašavanje unutrašnjih granica neprikosnovenim, iako su te granice nametnute odlukama Kominterne i Komunističke partije Jugoslavije, što je zapravo uzrokovalo etnički rat na jugoslovenskom tlu“. Bili su to stari politički aduti iz 1920-ih, neupotrebljivi u novoj diplomatskoj igri 1990-ih i zamagljivanje bitnog pitanja – uzroka rata. Svi su znali šta je uzrok rata i o čemu se radi, pa i sam Ćosić (koji je kasnije slavodobitno navodio da je Drina postala „srpska reka“), tj. da se radi o velikoj Srbiji.

O tome je Lorens Iglberger, državni sekretar SAD, izričito rekao na Konferenciji: „Naravno, nećemo mi danas okončati u Londonu ovaj konflikt. Ali nećemo ni pristati na defakto konstituisanje velike Srbije.“ Zbog toga je nad našom delegacijom lebdeo strah od vojne intervencije, od bombardovanja…

Međutim, taj reklo bi sem „generalni“ strah, ustuknuo je prema jednim neočekivanim i bolnijim problemom, pred mogućnošću zahteva i odluka Konferencije o „neprikosnovenom unutrašnjem pitanju“ Kosova, a posle će se ispostaviti – i pitanja Vojvodine. Da se, kako je to zabeležio Vladislav Jovanović „unutrašnje pitanje Kosova internacionalizuje. I to sa našim pristankom… da će nam sa našim pristankom staviti brnjicu u vezi sa Kosovom i Metohijom“.

To je i ostvareno tako što je u dokumentu Konferencije, u delu, Izjava o Srbiji i Crnoj Gori navedeno: „Svi sudeonici moraju ispuniti obaveze koje su preuzeli. Srbija i Crna Gora posebno su suočene sa jasnim izborom. One su se obavezale da:

– Obustave intervenciju preko granica sa Bosnom i Hrvatskom

– U potpunosti obnove građanska i ustavna prava stanovnika Kosova i Vojvodine kao i da osiguraju građanska prava stanovnicima Sandžaka…“ (navedeno prema: Cambridge univesity press: International Conference on the former Jugoslavia: documents adopted of the London Conference August 26-27 1992)

– Takođe se navodi i sledeće: „Ukoliko Srbija i Crna Gora … zaista nameravaju da ispune ove obaveze na delu kao i na rečima, one će ponovo zauzeti dostojno mesto u međunarodnoj zajednici. Biće im omogućeno da trguju, da primaju pomoć… U suprotnom, Savet bezbednosti će biti pozvan da primeni oštre sankcije koje će voditi njihovoj potpunoj izolaciji.“

Sankcije su uvedene i ukinute. Građanima Vojvodine nisu vraćena ustavna prava koja su im oduzeta od režima Slobodana Miloševića. Obaveza vraćanja ustavnih prava Vojvodini nije ispunjena.

U čemu je značaj Londonske konferencije za Vojvodinu? Pre svega u tome što je međunarodna zajednica priznala i prihvatila Vojvodinu kao politički subjekt, dakle, Vojvodina je ovim aktom međunarodno priznata. Zatim, zato što pitanje Vojvodine ne smatra isključivim unutrašnjim i nedodirljivim pitanjem Srbije. Ali i zato što je međunarodna zajednica uzela sebi za pravo i da garantuje, štiti, politički status Vojvodine i zato što smatra da su stanovnicima Vojvodine oduzeta ustavna prava i nalaže da im se ona u potpunosti vrate, obnove („restore in full“). Na ovo poslednje bih se posebno osvrnuo.

Naime, mi smo zaboravili ili zaboravljamo da su Vojvodini oduzeta ustavna prava legalno ustanovljena Ustavom iz 1974. Zaboravljamo da je sadašnja fasadna autonomija postavljena na razrušenim temeljima nekadašnje stvarne autonomije. To se decenijama prikriva i politički i propagandno negira od strane Srbije. U novije vreme pošlo se i korak dalje. Uočava se pokušaj da se tome negiranju da i „naučna podloga“.

Nedavno, 2021. godine je izdata knjiga dr Nebojše Vladisavljevića „Antibirokratska revolucija, uspon i pad demokratije posle Petog oktobra“, zasnova na doktorskoj disertaciji autora odbranjenoj na čuvenoj Londonskoj ekonomskoj školi (London School of Economics and Political Science, LSE). Masovni mitinzi u Novom Sadu i Vojvodini kao osnovna poluga rušenja rukovodstva AP Vojvodine, a potom i same autonomije od strane režima Slobodana Miloševića, prikazani su kao manje više spontana akcija samih Vojvođana. Autor do te mere računa na našu zaboravnost, da čak tvrdi da je nacionalni sastav učesnika odgovarao nacionalnom sastavu stanovništva višenacionalne Vojvodine, što je u dubokom raskoraku sa istinom. Intelektualni krugovi Srbije, prvenstveno u Beogradu, sa epigonima u Novom Sadu, sa oduševljenjem su prihvatili ovo delo.

Skorašnjim radom dr Flere Sergeja, profesora sa pravnog fakulteta u Novom Sadu i Mariboru, pod nazivom „Vruće Vojvođansko leto 1988“ na ove događaje bačeno je drugačije svetlo. Istraživanjem i utvrđivanjem konkretnih činjenica i dokaza, ogoljuje se sistem mera i poluga vlasti i pomagača u organizovanju i sprovođenju mitinga. Tako se na primer obelodanjuje da su desetine „trojki“ sastavljenih od po jednog člana CK Srbije, po jednog pripadnika državne i po jednog pripadnika vojne službe bezbednosti obilazile opštine po Vojvodini i pripremale mitinge.

Da zaključimo. Međunarodna zajednica je u Londonu 1992. priznala Vojvodinu kao politički subjekt i činjenicu da su joj ustavna prava oduzeta od strane Srbije kao i da ta prava treba da joj se vrate. To je postala neispunjena međunarodnopravna obaveza. Zbog toga je važno da pamtimo i da se podsećamo Mirovne konferencije u Londonu, i to ne samo sada, na njenu jubilarnu tridesetogodišnjicu, već i u buduće, dokle god se preuzete obaveze ne ispune. Londonska konferencija potvrđuje i to – da Vojvodina nije sama.

* Autor je advokat u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.