Vojvođanski klub je postao partijska ispostava

Moja odluka motivisana je sledećim činjenicama:

1. Rad Predsedništva Vojvođanskog kluba u poslednje dve godine, čemu sam kao član ovog organa svedočio, obilovao je brojnim manipulacijama, podmetanjima i drugim nekorektnim i nedemokratskim postupanjima, a protiv čega sam se argumentovano borio shodno vlastitim prilikama i mogućnostima (svakako, uz podršku i razumevanje brojnih drugih članica i članova Kluba, koji su kristalno jasno uvideli da je vrag odneo šalu).

Takav manipulatorski manir manifestovan je, i do besmisla prenaglašen, na Izbornoj skupštini Kluba, kojom prilikom su njegova dosadašnja predsednica Branislava Kostić, kao i brojni ljudi unutar i izvan Kluba, demonstrirali zapanjujuće odsustvo moralnih orijentira koji leže u idejnim osnovama Kluba – pre svega odsustvo vere u demokratske sadržaje i procese, poštene izbore, ali i iskrene podrške suštinskim interesima građanki i građana Vojvodine.

Izborna skupština, očigledno dugo vremena pripremana kao izraz interesa rukovodstva Lige socijaldemokrata Vojvodine i njenih pomagača, videla je čudo neviđeno – dolazak fantomskih članova Kluba, čuvene „omladine“, skraćivanje vremena za raspravu o izboru predsednika Kluba (vremena za raspravu o ključnom pitanju Izborne skupštine), zatim očigledne laži koje su dosadašnja predsednica i kandidat Bešlin izrekli porekavši nameru da se Klub priključi koaliciji okupljenoj oko LSV-a (svedoci smo da je u poslednjih godinu-dve dana ovo bila njihova manifestno iskazivana težnja, koje su se grčevito držali, i da smo više puta ljutu bitku rečima beli argumentujući moralnu i političku pogrešnost takve ideje), i mnogo toga još. Epilog je sledeći.

Vojvođanski klub otet je iz ruku onih koji su ga decenijama činili i gradili, i biće predat kao politički plen dokazanim protivnicima demokratije, izdajnicima prava, sloboda i interesa građanki i građana Vojvodine i Srbije, voljnim saveznicima autokratskog i šovinističkog režima koji nas svakim danom na svim poljima društvenog sve više devastira.

2. Vojvođanski klub nikada više neće biti što je bio. Sa „rukovodstvom kontinuiteta“ to je više nego jasno. Možemo očekivati samo još novih učlanjenja „slobodnomisleće omladine“ te uskoro i donošenje odluke o pristupanju Vojvođanskom frontu.

O borbi Kluba protiv režima, saradnji sa drugim opcijama građansko-demokratskih principa i opozicionih svetonazora ne može biti ni govora. Govoriti o tome da bez ostvarenja pobede protiv diktature ne može biti decentralizacije, autonomije, pravnog sistema na kojem bi se ovi koncepti utemeljili, i čitavog niza drugih civilizacijskih tekovina, nema u ovoj organizaciji više nikakvog smisla.

To pošteni i dobronamerni ljudi moraju raditi drugde, a Vojvođanski klub, onakav kakav je bio i možda mogao biti, prepustiti slatko-gorkim prisećanjima i promišljanjima. Vredna je stvar boriti se i pružati otpore tamo gde se to još može činiti, ali sasvim naivna i neproduktivna ostajati tamo gde se apsolutno ništa više ne može promeniti. U svrhu iznošenja ove poente izvrćem poznatu izreku Antonia Gramšija konstatujući da sam „optimista zbog volje, ali pesimista zbog inteligencije“.

Zato smatram neophodnim usmerenje na druge aktivnosti i rad u onom okruženju, onim organizacijama, gde se još možemo nečemu nadati i poslušati izvorne Gramšijeve reči.

3. Vojvođanski klub postaće samo još jedna partijska ispostava čiji će rad u percepciji građanki i građana kompromitovati ideju autonomije. Odlučno odbijam da budem svrstan među ljude tog „kluba“. Ideja autonomije mora da se brani pametnim mislima i uspravljenom kičmom; moraju da je brane ljudi koji nemaju razloga za stid i sramotu.

Samo tako, kao dosledni podržavaoci i praktikanti progresivnih ideja, možemo se nadati dubljem i širem društvenom razumevanju izvornih principa Kluba. Stoga, smatram da Klubu više nije mesto u „Klubu“.

4. Na kraju, sa stanovišta esencije svog ličnog Ja, osećam istinsko moralno gađenje prema ponašanju pojedinih članica i članova. Ne moram da navodim imena niti potpirujem rasprave, jer mi više da raspravljamo ni o čemu nemamo.

Prepoznaće se dotične i dotični, a ukoliko se prilikom usputnih susreta i budemo rukovali, to će biti zbog mog dobrog vaspitanja, a ne njihovih ljudskih vrednosti.

Autor je politikolog iz Novog Sada