Voleji koje nisu pojeli skakavci: Priča o Mustafi Hasanagiću

Atraktivni Pribojac počeo je karijeru u večitom zonašu FAP-u, jednom od višedecnijskih rasadnika vrsnih talenata, ljubimaca malih terena i pojedinaca koji su igrali u najvišem rangu. Iz matičnog kluba, posle samo jedne probe na prijateljskom odmeravanju snaga, čim je izrešetao mrežu Siska, po diktatu vojne uprave crno-belih, doveden je na Topčidersko brdo.

– Prvi ugovor, na tri godine, potpisao sam usred leta, za zimski kaput – nostalgično je objašnjavao popularni Muja.

Na našim stadionima, Hasanagić je ostao original, bez uzaludno priželjkivane kopije. Ni pre, ni posle njega, nije viđen napadač koji je znao vešto grudima da umiri loptu i posle volej udarca, levom ili desnom nogom, svejedno, da pogodi mrežu.

Po maestralnoj egzekuciji jednog od najtežih udaraca u najpopularnijem sportu, postao je nezaboravan i neprevaziđen as jugoslovenskog fudbala. Individualno-autentičnom originalnošću, u neponovljivom stilu.

Na utakmici Milano-Partizan 5:3, Hasanagić je postigao het-trik, sva tri gola, posle čega je nazvan „lansirna rampa“. „U borbi za loptu, pred golom, u njegovim nogama prorade rakete“, pisali su italijanski reporteri.

Laskave ocene iz zemlje trostrukih svetskih prvaka nisu bile dovoljna preporuka za državni tim. Selektorska komisija u sastavu Aleksandar Tirnanić, Milan Antolković, Abdulah Gegić i Miljan Miljanić pozvala ga je samo pet puta u reprezentaciju, iako je bio najbolji strelac i jedan od najboljih igrača zlatne generacije, u najuspešnijoj sezoni Partizana. 1965/66. Umesto Hasanagića, na poziciji centarfora, gotovo nezamenjiv bio je Slaven Zambata, tobdžija iz Maksimira ili Sarajlije DŽemaludin Mušović i Josip Bukal.

Mustafa Hasanagić je briljirao na evropskoj sceni. U šampionskoj riznici i impozantnoj klupskoj istoriji „parnog valjka“, još se nije pojavio igrač Partizana koji je u 377 mečeva postigao 355 golova, od kojih su antologijski protiv Mančester junajteda (2:0, 0:1) i prvaka Sparte (1:4, 5:0), kad je u dva sudara, Hasanagać primorao Čehe, čak tri puta na kapitulaciju.

– Teraj, Mujo, konje sa pašnjaka, ti si bio bolji i od Kvašnjaka – gromoglasno je odjekivalo 9. marta 1966. godine, posle goleade na Stadionu JNA. Bila je to indirektna prozivka Andreja Kvašnjaka, najboljeg igrača praške Sparte, o kome su širom Starog kontinenta pričane bajke.

Međutim, četvrtfinalni dvomeč Partizana i Čeha obeležio je jedan od najlepših golova Kupa evropskih šampiona svih vremena. Opet u fantastičnoj čaroliji, Mustafa Hasanagić je glavom asistirao, a onda povratnom loptom, volejom pogodio cilj. Tamo gde se spajaju prečka u desna stativa, skinuo je paučinu, patentiranim autorskim stavom i golgeterskim stilom, koji mu je kako je objašnjavao priroda podarila.

Volej udarci su bili njegova lozinka, po kojoj su ga prepoznavali. Ali, njegov zaštitni znak bili su broj devet, spuštene štucne i gole potkolenice.

– Tu naviku sam nasledio iz Priboja. Bez kostobrana sam se osećao bolje, komotnije i lakše. Onda sam kao snajper šutirao precizno i gromovito.

Ali da svako dobro ima nešto loše, Hasanagić se uverio 1970. godine. Na stadionu u Humskoj, u revanšu protiv Rijeke, doživeo je malerozni prelom potkolenice, posle neopreznog starta beskompromisnog Brnjca, desnog halfa „bijelih sa Kantride“.

U crno-belom toboganu Muja je u skok-igri negirao gravitaciju. Slavodobitnički do već viđenog trijumfa na baksuznom Hejselu, kad je izostala završna slavodobitnička sličica da kompletira istorijski trijumf. Umesto titule evro prvaka, usledili su promašaji i multikauzalni uzroci skraćenice PFC – iza koje se kriju tri slova, u neurologiji definisana kao prefrontalni korteks, odnosno moždana kora, koja krije tajne socijalnog ponašanja, odgovornosti i motiva.

Jasno i jednostavno. Partizan je protiv Reala izdao sebe i svoju tradiciju, zato što je najteže dobiti unapred dobijene bitke. Zato što gubitnici znaju da je efikasnost najteža osobina, ako priroda sve više atrofira prednji deo nepobedivog mozga. Nije onda iznenađenje što čim se pomene Nebo, nešto nedokučivo, iracionalno ili tragično, ravno Euripidovoj, Sofoklovoj ili Eshilovoj nesreći, kataklizmi ili epopeji, simultano se pomisli na strmoglavi epski debakl, koji je nemoguće omeđiti rezonom vremena i prostora.

To hejselsko polje je arhivirano, bez vremena i van vremena. Upijeno svakom česticom nebeske prašine. Hasanagiću bi se istovremeno raspolutile emocije na spomen briselskog finala. Bio je srećan što je svojim golovima doveo „parni valjak“ do završnice najelitnijeg takmičenja, a neskriveno tužan zbog načina na koji su poraženi od slavnog protivnika, koji je sa hepiendom okončao smenu generacija.

– Šteta. Bili smo bolji od staromodnog Reala.

Nedovoljno, za utehu, skučenih vidika Partizanovih elita. Posno i okomito, uzvišeno prokletstvo. U Partizanu, višem od filozofije, a manjem od logike. Uzalud kvalitet, bez rezultatskog kvantiteta. I instant sreće koju je Mustafa Hasanagić sačuvao u muzici.

Baš u vreme kad su navijači pevali epske pesme o svojim ljubimcima, Muja je prvi propevao. Pred mikrofonom, u „Jugotonovom“ studiju, na singl-ploči, snimio je četiri pesme, od kojih su „Mocevčiću, mali Carigrade“, „Šetao sam kraj Morave“ i „Sarajevo, na Miljacki hladnoj“, dugo bile hitovi na lokalnim radio-stanicama. I da se ne zaboravi: Hasanagić je prvi igrač iz tabora večitih rivala koji je otvorio kafić „Crno-bela devetka“ pored Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Zatim mu se posrećio odlazak u Švajcarsku. Dve sezone, u ženevskom Servetu, vinule su ga u orbitu i laskavo-šmekerskog naziva Le Rue ili Kralj Mustafa.

Donkihotovski, uvek protiv vetrenjača. U vremenu smrti, Muja iz Priboja je otišao ponosno i prkosno. Baš kao u njegovoj hit numeri: “… Davno beše, kad smo se voljeli, kraj Miljacke ljubav započeli…“

Utemeljeno i zapečaćeno. Iznad mora i oblaka, uz Partizanovu all-inclusive magiju.

Šok i tuga u Humskoj. U ulici pripitomljenih driblinga i Hasanagićevih golova koje nisu pojeli skakavci.

Autor je univerzitetski predavač

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.