Ljudski maksimum – Slađan Kojadinović

Ostali smo bez simbola, dobrog duha našeg malog mesta – onoliko ponosnog koliko su ga činili ljudi koji su kreirali DNK grada. Jedan od takvih više nije sa nama.

,,Da se razumemo – ovo nije nekrolog. Oni se pišu umrlima. Nije ni esej, što ovakva ličnost zaslužuje, jer nisam toliko pismen. Ovo je u startu propao pokušaj da vam ispričam koliko je neprocenjivo imati u svojoj okolini ljudske veličine ovakvog kalibra“, napisao je svojevremeno Sergej Trifunović za nedeljnik NIN, opraštajući se od Srbijanke Turajlić. A ja sam pitao Sergeja da citiram par rečenica tog teksta, jer da nije on to napisao – napisao bih ja.

Nemoguća misija je odabrati jednu osobinu koja preteže u karakterizaciji našeg Slađana.

Poštenje. Hrabrost. Velikodušnost. Principijelnost. Šarm i harizma. Maniri. Gospodstvo. Ispravnost. Sugestivnost. (Lokal)patriotizam u najpozitivnijem smislu.

Sve to kumulativno, pa onda deset praznih mesta u kojima deset rendom osoba mogu upisati prvu ljudsku vrlinu koja im padne na pamet. Sve je to Slađan.

O njegovom putu i izazovima sa kojima se susretao, pobedama koje je izvojevao i veleslalomima kojima je prolazio između životnih Scila i Haribdi, ne što bi mogla, već BI MORALA da se napiše knjiga. Bio bi to praktikum i uputstvo za svakoga ko želi da (p)ostane Čovek.

Ne postoji način da mu se odužimo za ono što je učinio za našu lokalnu zajednicu – direktno ili indirektno. Za sve nas koji smo njen sastavni deo. Svoju misiju je shvatao tako da se bavi ljudima i načinima kako da im se pomogne.

Svaki dan je bio u stanju da utroši više sati na razgovore u kojima bi uznemirene poznanike koji su u problemu na kraju ubedio da ne odustaju, nego da se vredi boriti.

Imao sam osam godina kada smo ispred njegovog butika ,,LINE“ menjali sličice za Svetsko prvenstvo u Francuskoj. Jedanaest kada smo šetali do požeške petlje, u periodu između 24. septembra i 5. oktobra 2000.

Dvadeset i osam godina kada smo zajedno organizovali Proteste u Požegi. U svakoj od tih situacija držao me je za ravnopravnog i time davao na značaju. A ja sam svaki put porastao makar za po milimetar kada sam imao priliku da budem u društvu takvog šmekera. I postajao za centimetar bolji čovek.

,,Koliko si godina u braku?“, sećam se da me je pitao kada smo, nakon jedne od mnogobrojnih donkihotovskih lokalnih opozicionih aktivnosti ostali nasamo, po običaju.

,,Malo je to staža da bi sebi mogao da dozvoliš da budeš toliko odsutan od kuće. Posveti se više Sofiji i deci. Razumem tvoju želju i energiju, ali prioriteti su prioriteti. Sad povedi računa, jer možda nekad bude kasno da koriguješ određene stvari“, rekao mi je u trenutku kada su svi drugi imali samo očekivanja. Umesto očekivanja, on je imao bratsku i očinsku ljubav i razumevanje.

Požežanke i Požežani znaju nesamerljivu količinu ljudskosti koju je posedovao. Znaju i meštani sela u čiju je zaštitu svojevremeno stao (,,Ja smatram da je moja obaveza i dužnost da podržim komšije koje se bore za svoju zemlju i svoje kuće“, intervju za N1 – 27. januara 2022). Isto tako, to znaju i BROJNI univerzitetski profesori, vrsni lekari, ali i bratstvo manastira Hilandar…

Znaju to majka Žaklina i sin Danijel Gavrilović (koji žive u izuzetno teškim uslovima), zna i naš Zoce koga je, kao osobu sa Daunovim sindromom, svojevremeno ,,zaposlio“ kao obezbeđenje u Apisu i produžio mu život tom vrstom inkluzijom… Zna Gile iz Orgazma (koji je spavao kod Slađana nakon svirke u Apisu). Posebno to znaju porodice stradalih, ali i sami učesnici nesrećnog građanskog rata devedesetih, kao i mnoge druge požeške porodice, kojima je Slađan uvek javno izražavao pijetet i vodio računa o tome da se neko slučajno ne zaboravi.

Otišao je najprilježniji hroničar svih požeških (istorijski važnih) događaja i učesnika.

,,Dovoljno je da ste ispunjeni ljubavlju. Ništa vam više nije potrebno“, napisao je sedam dana pre nego što je ušao u ring po ko zna koji put u životu. Opet se sjajno se držao i odbijao udarce punih 5 meseci. I na kraju je pobedio!

Ako se pitate kako to da je pobedio, a opraštamo se od njega? Hajde sad da pročitamo ponovo to što je napisao i prislonimo ruke na grudi. To lupanje srca je najiskreniji dokaz ljubavi kojom će zauvek biti ispunjen. Da, pobedio je. Zato što je rekao da osim toga ništa više nije potrebno. A ko god ga poznaje zna šta znači njegova reč i da mu uvek treba bespogovorno verovati.

,,Ne, ovo nije nekrolog. Ovo je ljubavno pismo.“

Volim te, Džentlmene. Hvala ti na svemu. Svim svojim bićem, dušom, srcem, dušom i pameću koju si poprilično korigovao.
Živiš kroz sve nas. Dok je Požege, biće i tebe. Znači – ZAUVEK.

Žao mi je što nisi doživeo trenutak da se Požega popravi i postane po tvom ukusu. Mada, kad malo bolje razmislim – taj trenutak nikada ne bi došao, jer bi uvek pronašao neku konstruktivnu kritiku.

I da znaš – ovo nije kraj. Postoje mnogi planovi koje si nam ostavio u amanet i u kojima ćeš morati učestvovati, u kom god Raju da budeš.

Postoji kultni domaći film, koji se završava jednim dijalogom, pa ću ja sebi dati za pravo da parafraziram:

– Znate ko je Valter/Slađan? Odmah mi recite njegovo ime!
– Pokazaću vam ga. Vidite li ovaj grad? To je Slađan.

Zauvek zahvalan i zauvek tvoj, Bogdan.

Autor je jedan od osnivača i član Udruženja građana „Inicijativa za Požegu“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.