Volim demenciju

Protivprirodnost mojih slavlja dolazi iz činjenice da, kao najveći broj ljudi koje smatram prijateljima, slavim bežanje od 2009. Bavim se memorijom i njenim očuvanjem, to mi je i vokacija i profesija, a nateran sam da želim da zaboravim makar najbližu prošlost. Užas! Volim demenciju, prizivam Alzheimer. I zašto? Jer tako je jedino moguće ostati normalan. Da li? Ajde da rekapituliram samo dve-tri stvari.

Reality shows? Ovoga puta uspeo da u 100 dana VB ne izbegnem samo 15-20 minuta.

Farmu? Fala smo na pitanju, ni nepomenjivu imperijalnu stanicu ne gledam već dve godine. To su mi najveći uspesi u 2009. godini. Nisam video ni Talenat, ni tu stanicu ne gledam. E to je greška! Pillerovi, neverovatna deca koja su mi poslednjih godina vratila ljubav prema Beogradu, Knezu i skinula najveći deo mrene koji sam navlačio prolazeći ispred zdanja na broju 35 mnogih prošlih godina – pobedili. Zahvaljujući njima manje sam primećivao i šarene karabudže na prozorima nekad dostojanstvenog zdanja. Kako oni, bato, sviraju! Kako Knez zvuči bolje! Ma kakav G…D, to su i ton i miris i ukus Grada. E, nema veze što nisam gledao, ni učestvovao u glasanju, ima Boga! Ipak neko to gleda sve (a nije Putin). Sve? Joj! Negde u jesen prošle godine i Teo fon Burg dobio ipak neku nagradu. Mislim zvečeću i nešto stipendije, mislim. Odavde!? E to je bre uspeh – momak pet godina pobeđuje na međunarodnim takmičenjima, doduše ministar obrazovanja tada planirao raspuste i razloge za njih, ministar integrisane nauke je sve to vreme šiljio olofku da podapiše nesto važnije, a ministarki od mladog sporta baš niko nije nudio šampanjac tim povodom, šta košta da košta. Ni Pillerovi, ni Teo nisu imali glasačku mašinu na Faceu. Još se nisu, možda pravilno, prezivali Kovačević, niti su se sopstvenom snagom probijali kroz život kao taj suptilni mladić, čiji su drugari u čojstvu netom osuđeni na dve godine, a on dobio šetnju po Skupštini i 900.000,00 $, beše li? Do sada. Malo! Možda da izubija još nekog? Dva ministra prošle godine onoliko posećivali dve samohrane majke sa petoro dece i pomogli im sa 1.200.000,00 RSD. Sad sve imaju, kažu one. To je, da svedemo račun, bilo cirka 15-16.000 ?, ona stipendija Kovačeviću bila je cirka 620.000,00 ? – oko 38 i sitno puta veća. Kolko košta cirkanje penušavca po stadionima? Bruto, tara, neto? Koliko je dobio Teo? Šta će biti 2010? Na početku Nje Koja pustio film pred publiku. On sam izgleda isto – osvežavajuće neuspešno tranzitiran kao i 80-ih, kad je nosio kofere da bi zaradio da ode u Svet da sluša i svira Muziku. A mogo lepo da šeta po žurajama. Malo duvka, malo huggić, malo kissić… Posle marketing, consulting, circa, oko, bruto, neto… Ali, ALO! On još svira! Muziku! I živi. I pamti, zapisuje, prikazuje. I Tasovac i dalje vodi muziku u Gradu, on savetovao Pillerove da se takmiče. Ima mensch i instinkt pored gutts, kojones… petlje. Eto to su junaci 2009. godine, a nisu se oparili bez zasluge, ni previše, ni dobili stanove za majice sa patriotizmom. Zato će ipak Priroda, Sudbina, Bog, Vreme, what ever, isfiltrirati memoriju. Jer ono vredno pamćenja je u trenutku nastanka subverzivno, te kad se to nešto, što vredi ostaviti za budućnost zapita: Da li ima života pre smrti? – to nije retoričko pitanje. Odgovor na ono posle života ne znamo, iznenadićemo se. Neko pre, neko kasnije, ali svi. Prijatno ili neprijatno. Do tada – bežimo iz prošle godine, kad već ne možemo da preskočimo sledeću!