Vostani Serbie ili nacionalni slom: Autorski tekst Dragana Maršićanina

Danas, po prvi put u istoriji, a sa istim motivima i priprećenim posledicama, građanima Srbije ultimatume upućuje njihova vlast, oličena u vlastodršcu predsedniku Republike: ili ćete prihvatiti našu izdaju Kosova i Metohije ili ćete biti progonjeni kao lažne patriote i antidržavni elementi, ili ćete prihvatiti predaju prirodnih resursa u ruke stranih kompanija i država ili nećete imati plate i penzije, ili ćete ćutati na kršenja Ustava i zakona, nepravdu i diskriminaciju kojima ste svakodnevno izloženi od strane okupiranih državnih institucija ili ćete biti na spisku nepoželjnih.

I nema tačnije konstatacije od one koja se mogla čuti, uz veliko izvinjenje što ne znam ko ju je prvi izgovorio: „Ili ćemo ustati ili nestati“. Defetisti, malodušni će reći: Pa dobro, šta se može, nećemo biti ni prvi ni poslednji narod koji je nestao. Tačno! Ako ne ustanemo!

Možda su nepotrebne, uzaludne rasprave o tome da li je Vučićev režim samo nedovoljno demokratski ili autoritaran, hibridan, diktatorski, partokratski… Ipak, smatram da odgovor na to pitanje može da uputi na jedino moguće rešenje dramatične sveobuhvatne krize u kojoj se Srbija nalazi i koja, ne prekine li se, vodi potpunom državnom i nacionalnom slomu. Aktuelni režim doživljavam kao savremenu, modernizovanu, dvadesetprvovekovnu varijantu feudalnog.

Naime, u srednjem veku priređivana je ceremonija zaklinjanja vazala na večnu poslušnost vladaru, da bi vazal od „seniora“, vladara, za uzvrat dobijao nešto zemlje na raspolaganje, „omaž“. Ima li danas suštinske razlike sa onim na čemu je zasnovana organizacija državnih organa i institucija? Nema, ili ima, ali sasvim male.

Danas se vazali senioru Vučiću zaklinju na bespogovornu poslušnost, a za uzvrat dobijaju ministarstvo, opštinu, javno preduzeće… na slobodno korišćenje za izvlačenje para iz budžeta u privatne džepove, ograničeno samo nalogom seniora za usmeravanje prelivanja na određene, njemu mile i finansijski zahvalne firme. I taj sistem investiture se prenosi po dubini naniže, gde se vazali premeću u mini, lokalne seniore, darujući svojim vazalima gradska i opštinska nadleštva, komunalna preduzeća, ustanove…

Pa se onda spušta i na najniži nivo, te se na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom prenosi ponižavajuća scena u kojoj se podanici zaklinju da će celo selo zauvek glasati za seniora, predsednika Republike, ako im asfaltira put, kojom prilikom dobijaju odgovor da će vazal Drobnjak to da završi, samo uz malo rakije. „Eto vam puta od vaših para, eto omaža, a moji ste doveka“.

Jedina razlika u odnosu na srednji vek je što danas senior zemljište, poljoprivredno i građevinsko, sem za domaće korupcionaške poslove, poklanja inostranim garantima održanja njegove lične vlasti – kako čitavu teritoriju KiM, tako krčmeći državnu teritoriju na manje delove zarad predaje rudnog bogatstva tog područja.

Neko veruje da je zemlja i sve na zemlji Božije, neko da je narodno, a naš „senior“ da je sve njegovo i tako se ponaša. Pa onda, hoćemo li ćutati zbog gaženja Ustava, izdajničke kosovske politike, razgradnje svih državnih institucija, represije nad neistomišljenicima, nepravde, uništavanja obrazovanja i kulture, korupcije, nepodnošljivih socijalnih razlika, predaje našeg prirodnog bogatstva?

Da nije lako da se progleda i na vreme odlučno reaguje kako bi se sprečile tragične posledice dokazuje rasprostranjeno nasilje u porodici. Nije lako, ali hoćemo li da i dalje ignorišemo činjenicu da nas istorija uči da je bivalo da su nekim državama vladali, uz podršku podrepaša, klimoglavaca, oportunista, kukavica i primenu sile, neki čiji su simptomi ozbiljne bolesti bili zanemareni, iako jasno vidljivi.

Zaista, hoćemo li ustati ili nestati? Samo od nas zavisi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.