Vrabac u Srbiji

Prestao je da cvrkuće. Sad mu je bilo hladno. Zapljusnuo ga je talas kajanja a onda se sudario sa teretom iznenadne vreline: prolazeći pored bukve, jedna lokalna krava je za trenutak zastala. I „olakšala“ se baš nad njegovom glavom. Sad mu je bilo toplije. Ali i teskobnije. Počeo je da se guši. Pijuče. Lupkao je kljunom o topli strop. Batrgao se. Odjednom – svetlost: prolazeći pored bukve jedan lokalni mačor je za trenutak zastao. I izvadio vrapca. A onda ga progutao.

Naravoučenije: Ako te neko uvali u govna, ne mora da znači i da ti je neprijatelj; ako te neko izvadi, ne mora značiti da ti je prijatelj; a ako ti je negde toplo ili makar ugodno, onda sedi gde si, ne baškari se, ne cvrkući i ne isteži vrat!

Srbija me često podseća na vrapca iz ove legendarne priče.

Jeste, bila je na vrhu krošnje. Jeste, bilo je pregrejano pa je cvrkutala i istezala vrat. Jeste, prolazili su i znani i neznani, i zvani i nezvani, i prijatelji i neprijatelji pored „bukve“ zvane Jugoslavija i – Srbije je nestalo. One Srbije.

Nije ni čudo sabere li se spisak svih onih koji su je gurali u govna i vadili iz njih. Satiš Nambijar, recimo, indijski general i komandant snaga UN, bio je često u beogradskom „Hajatu“. Nobelovac Eli Vizel je, takođe, ovde dolazio sa porukama mira. U Beogradu je bila i Džini Piterson iz Unprofora. Navraćali su i austrijski ministar Alojz Mok, Đani de Mikelis, Tadeuš Mazovjecki ili Ričard Holbruk. I Henri Vejnands, diplomata holandski, izaslanik koji je 11 puta posetio Jugoslaviju. Viktor Filatov, ruski general koji je uporno tvrdio, jedini, doduše, kako Srbija nije sama.

Ko se još seća Sajrusa Vensa, jednog od kopredsednika Konferencije o Jugoslaviji, koji je ljude sa ovdašnjih prostora učestalo uveravao da upravo istina ne mora da bude ključna tačka u razgovorima? Ili Lorensa Iglbergera, diplomate od karijere koji je prešao dugačak put do „nežne sklonosti ka Srbima“, kako su govorili na mnogim stranama, u Bonu ili Zagrebu, na primer, do jednog od najoštrijih kritičara, kako se tvrdilo u Beogradu, srpskog režima? Ko to beše Tore Beg?

Pa Konstantin Micotakis, Piter Hol, Majkl Džon Robinson… sve do Hakerupa, Štajnera i Hari Holkerija. Lord Dejvid Oven, jedan od kopredsednika konferencije o Jugoslaviji. I još jedan lord, Piter Aleksandar Rupert Karington, bivši ministar spoljnih poslova i odbrane Velike Britanije, generalni sekretar NATO, čovek koji je za jedne bio onaj koji je tražio da razum prevlada među nerazumima, a mir među nemirima, dok je za druge jednostavno bio onaj koji nikada nije odbijao da prizna privilegiju svog porekla i da samim tim, osudi nebeski vaskoliki narod.

Čisto sumnjam da je bilo koji od ovih likova postao trajno vlasništvo sećanja običnog čoveka. U trenucima, međutim, dok su se njihove posete „odvijale“, ovde su se vodili pravi mali ratovi rečima. Sukobljavale su se mudrosti glave i mudrosti srca. Dočekivali smo ih raširenih ruku ali i nogu spremnih na volej. Budili su nam nadu i jačali živce, ali i usavršavali našu sposobnost mržnje. U njihovim zagonetnim osmesima Mona Lize nazirali smo nadu, ali i u nepodudarnim stavovima videli razloge sopstvene nesreće. Štap nam je nekako bio suviše kratak, ali i je i šargarepa bila previše daleko. Pljuvali smo ih, ali i srdačno pratili u postojbine sve mašući rukicama i pitajući se: Bože, hoće li nam sada biti bolje? Kao da je to ikad bila njihova tačka bola.

Brzo bismo ih zaboravili. A onda, ophrvani patnjom koja je trajala celu jednu deceniju bez znatnijeg prekida, čije posledice i danas deluju zastrašujuće, poput dživdžana cvrkutali i istezali vrat u očekivanju novih pridošlica u kojima bi, sad već u tradiciji jednog (ne)ugodnog gostoprimstva prepoznavali vekovne (ne)prijatelje i u njima tražili jal’ „kravu“, jal’ „mačora“.

Nije zgoreg utvrditi gradivo: ako te neko uvali u govna, ne mora da znači i da ti je neprijatelj; ako te neko izvadi, ne mora značiti da ti je prijatelj; a ako ti je negde toplo ili makar ugodno, onda sedi gde si – ne baškari se, ne cvrkući i ne isteži vrat! Ne zavaruj šahtove. Ne pravi od trube – balalajku. Nije degutantno pokazati gostoprimstvo. Poznato, stalno gostoprimstvo Srbije. Ali se mora pronaći prava mera, balans između euforije i nipodaštavanja. Ne deluje lepo kad se spustiš na kolena da bi visinu prilagodio gostu.

Da, kroz Beograd je protutnjao i sam Dmitrij Medvedev.

(Ovaj tekst je pisan 856. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Ðinđića)