Vraćamo se u vreme suđenja na trgovima

Slobodana Milenkovića, načelnika jednog odeljenja u policiji koje se bavi otkrivanjem krivičnih dela u vezi sa opojnim drogama, koji je otkrio i podneo krivičnu prijavu protiv Predraga Koluvije i drugih lica da su proizvodili opojnu drogu na imanju „Jovanjica“ u Staroj Pazovi, Hrkalović je optužila da je trgovac drogom, a da je afera „Jovanjica“ nameštena (Koluviji, dabome, ne bi li se nekako oblatio predsednikov brat, a time i predsednik republike lično), i da je tu aferu konstruisao sam tadašnji ministar policije Stefanović.

Treba se podsetiti da je predsednik Republike nedavno izrazio čuđenje što sud toliko dugo Koluviju drži u pritvoru, kada na njegovom imanju i nije pronađena neka velika količina droge. Sud je ubrzo Koluviju pustio iz pritvora, pa je i on, uz pomoć svoga branioca, koji se u slobodno vreme bavi novinarstvom i politikom, počeo da se brani i u medijima.

Više javno tužilaštvo u Beogradu je pozvalo inspektora Milenkovića i njegove kolege koje su radile na prikupljanju dokaza za krivičnu prijavu protiv Koluvije da ih ispita o informacijama koje je iznela Hrkalović u medijima.

Treba se podsetiti da je inspektor Milenković, nakon što je otkrio proizvodnju droge na imanju Predraga Koluvije, već bio predmet interesovanja unutrašnje kontrole u policiji, izložen poligrafskom ispitivanju, pa je dao i jednu vrlo čudnu izjavu za medije da sve što je otkrio na imanju „Jovanjica“ nema nikakve veze za porodicom predsednika Republike.

Takođe, treba se podsetiti da se već dešavalo da optuženi za teška krivična dela, braneći se, dovode svoje aktivnosti u vezu sa visokim državnim zvaničnicima, ali da tužilaštvo zbog toga nije reagovalo. Tako je Marko Miljković, drugo okrivljeni u Belivukovoj grupi, u istrazi tužilaštvu otkrio da je imao komunikaciju sa Aleksandrom Vulinom, sadašnjim ministrom unutrašnjih poslova i njegovim savetnikom Svetozarom Vujačićem.

Tužilaštvo, međutim, tim povodom nije reagovalo kao sada, iako izjave optužene Hrkalović nisu ništa ubedljivije od izjava optuženog Miljkovića.

Sve ove, i druge, informacije kojima su građani proteklih dana i meseci bombardovani iz medija potvrđuju više činjenica o stanju državnih institucija, a posebno pravosuđa.

Suđenja za najteža krivična dela izmeštaju se iz sudova u medije. Umesto državnog suda, sudi javno mnjenje na osnovu rasprave o krivici koja se vodi u medijima. Onaj ko se narodu preko medija prikaže krivim, biće osuđen, i proskribovan, a onaj ko se narodu prikaže nevinim, biće oslobođen. Presude sudske vlasti, na osnovu dokaza i zakona, u zakonom uređenom postupku, su bez značaja. Time se vraćamo u vreme nastanka države i društva uređenog zakonima, u predcivilizacijsko doba. Tada se sudilo ljudima na trgovima, tako što jedni viču kriv je, a drugi nije kriv, pa koji nadviču, to je presuda.

Selekcija kada tužilaštvo preduzima aktivnosti na proveri navoda koje iznose u javnosti lica optužena za teška krivična dela, a kada ne, jasno pokazuje uticaj političkih centara moći na njegov rad.

Naime, tužilaštvo je odmah reagovalo da proveri navode Dijane Hrkalović, jer ti navodi mogu da diskredituju policajca koji je otkrio i podneo krivičnu prijavu protiv Koluvije, čije je puštanje iz pritvora sudu sugerisao sam Aleksandar Vučić.

Diskreditacijom Milenkovića bi se relativizovao zločin koji se Koluviji stavlja na teret, a koji je vladajućoj eliti vrlo neprijatan zbog veza koje je Koluvija javno održavao sa državnim funkcionerima i strankom na vlasti baveći se proizvodnjom organske hrane, ali i zbog otkrića (predmet „Jovanjica 2“) da su državni službenici zaposleni u službama bezbednosti svesno obezbeđivali proizvodnju droge, za šta im se i sudi. Tako, tužilaštvo očigledno postupa onako kako odgovara vladajućoj političkoj eliti.

Naravno, u samom sudskom postupku protiv Koluvije nema nikakvog značaja da li će Milenković biti diskreditovan, niti da li je i on zaista trgovac drogom, već je bitno da li ima dokaza da je Koluvija proizvođač droge. Ali sve to nije važno, jer je sudski postupak nevažan. Važan je postupak u medijima, jer od njega zavisi politički rejting.

Na drugoj strani, pošto vladajućoj političkoj eliti nikako ne bi odgovaralo da se otkrije da je nastanak i jačanje Belivukovog klana omogućeno od pripadnika te elite, istraživanje navoda optuženih članova klana o njihovim komunikacijama i vezama sa političarima tužilaštvo ne preduzima.

Treba se podsetiti i da je istraga aktivnosti toga klana, koju je sprovelo tužilaštvo, bila vrlo jasno vremenski, i na svaki drugi način, ograničena tako da se ne identifikuju lica koja su iz državnih struktura eventualno omogućila njegov nastanak i jačanje.

Takav pristup istrazi ozbiljnih zločina koje je izvršio taj klan je ili amaterski ili nameran. S obzirom na stručnost tužilačkih kadrova koji su vodili istragu, isključeni su amaterizam i neznanje, već je reč o svesnom ograničavanju istrage samo dotle dokle se sigurno neće otkriti patroni klana iz političkih i državnih struktura. Sa druge, pak, strane takav se klan nije mogao razviti bez moćnog patroniteta u državnim i političkim strukturama, odnosno u vlasti.

Tužilaštvo, dakle, vodi računa o interesima nosioca političke moći, a ne o javnom interesu suzbijanja kriminaliteta, što mu je ustavna i zakonska nadležnost i odgovornost.

Konačno, zaključak koji je poražavajući jeste da kriminalizacija države seže do samih vrhova političke moći. Tako politička moć prestaje da bude samo politička, već postaje i kriminalna. Institucije pravosuđa, tužilaštvo i sud, koje su po ustavu i zakonu ovlašćene i nadležne da zaustave proces kriminalizacije države, stavljene su pod apsolutnu kontrolu nosilaca te iste političko-kriminalne moći koja državu i kriminalizuje. Tako je krug zatvoren. Samo akcija slobodnih i hrabrih građana može da izvede društvo i državu iz tog kruga.

Autor je advokat i predsednik Odbora za pravosuđe Narodne stranke