Vraćanje ugleda pravosuđu

U poglavlju 23 preciziraju se zahtevi EU za ovu reformu: „Osnovni zahtevi u oblasti reforme pravosuđa su da država kandidat pokaže da je izgradila pravosuđe koje je nezavisno, nepristrasno, efikasno, profesionalno i odgovorno.“

Interesantno je analizirati sadašnje stanje u srpskom pravosuđu i njegovu perspektivu, posmatrano u kontekstu zahteva EU. Na početku bi trebalo istaći katastrofalne rezultate kvazireforme koja je izvedena decembra 2009, a koju je samovoljno, bahato i nezakonito sprovela prethodna vlast. Ona je potpuno blokirala rad pravosuđa u Srbiji i gotovo da ga je uništila. Za takav atak režima na sudsku granu vlasti, može se reći da predstavlja pravi državni udar na pravosuđe, nezapamćen posle Drugog svetskog rata. Dolaskom nove vlasti, situacija u srpskom pravosuđu se donekle konsolidovala, stabilizovala i ono je usmereno u pravcu prave reforme u skladu sa zahtevima EU iz poglavlja 23.

Pre svega, usvojeni su Nacionalna strategija za reformu pravosuđa i Akcioni plan za sprovođenje Nacionalne strategije (oba akta su u skladu sa poglavljem 23); formirana je nova mreža sudova sa 34 ponovo aktiviranih sudova u gradovima Srbije koji su ukinuti bez ijednog razloga u decembru 2009. godine, jednim potezom pera otuđene i nikom odgovorne vlasti; na posao su vraćeni svi nosioci pravosudnih funkcija (njih oko 800) koji su u roku od 24 časa bez ikakvog postupka, odluke i obrazloženja izbačeni na ulicu iz svojih kabineta i sudnica i etiketirani kao nestručni, neosposobljeni i nedostojni.

Navedenim merama nove vlasti sudovi su ponovo počeli da normalno funkcionišu, sude i rešavaju sporove. Vraćen je ozbiljno poljuljan ugled i poverenje građana u sudove i sudije. Naporima novih vlasti da se izbegnu i prevaziđu pogubni rezultati i teške posledice kriminalne tzv. reforme iz decembra 2009, stvoreni su uslovi za realizaciju zahteva EU za stvaranje nezavisnog, nepristrasnog i efikasnog pravosuđa.

U vezi sa zahtevima iz poglavlja 23 neophodno je da sudije i tužioci budu kompetentni i stručno osposobljeni na najvišem nivou. Da bi postao sudija ili tužilac, potrebno je da kandidat završi Pravni fakultet, da obavi pripravnički staž u pravosudnoj instituciji u trajanju od dve godine, da položi pravosudni ispit i da izvesno vreme radi u sudu kao stručni saradnik (nekada) ili sudijski pomoćnik (sada). To usavršavanje posle diplomiranja za izbor na sudijsko mesto odgovara ili čak nadmašuje postdiplomske studije (nekada) ili master (sada).

Ogromna je razlika u znanju između pravnika koji je položio pravosudni ispit, i onoga koji to nije i uočljiva je na prvi pogled. Da bi se shvatila ta razlika, poređenja radi, navodimo: već dve decenije kod nas je u modi međunarodno humanitarno pravo, a promovišu ga međunarodne i nevladine organizacije sa sedištem u Beogradu sa uglavnom nekompetentnim saradnicima. Organizuju se paneli, konferencije, tribine, škole; izdaju saopštenja, pišu novinski tekstovi, objavljuju knjige čak sa teorijskim i naučnim pretenzijama. Međutim, međunarodnim humanitarnim pravom bave se mladi pravnici bez položenog pravosudnog ispita, zatim sociolozi, ekonomisti, istoričari, etnolozi, politikolozi, čak dramaturzi i pozorišni reditelji. Nije moguće ozbiljno se baviti međunarodnim humanitarnim pravom bez solidnog poznavanja, primera radi, krivičnog prava (materijalnog i procesnog) njegovih načela i principa.

U Nacionalnoj strategiji za reformu pravosuđa predviđen je kao neophodan uslov za izbor na pravosudnu funkciju završetak Pravosudne akademije koja traje dve godine. Dakle, pored pripravničkog staža i pravosudnog ispita potrebna je i Pravosudna akademija. To praktično znači završetak još jednog fakulteta (pošto pripravnički staž, pravosudni ispit i Pravosudna akademija traju četiri godine koliko i studije na fakultetu) i predstavlja garanciju stručnosti i kvaliteta.

Sticajem okolnosti neposredno sam pratio školovanje prve generacije Pravosudne akademije i smatram da je Akademija kao uslov za sudijsku funkciju pravi i neophodan potez i da značajno doprinosi stvaranju profesionalnog i odgovornog pravosuđa.

Autor je advokat iz Beograda