Vračar je i Ribnikar i list Danas i mural Mladiću

Dozvolite da se predstavim. Živim na Vračaru od 1952 godine. Ovde sam se školovao i sticao diplome koje nisu kupljene.

Odavde sam išao na omladinske radne akcije, na odsluženje vojnog roka, na službena putovanja po zemlji i inostranstvu.

Ovde sam osnovao porodicu i dobio decu.

Nažalost, iz razloga koje ne moram da objašnjavam, većina moje dece, kao i deca mnogih stanovnika Vračara, sada živi u inostranstvu.

Moje unuke i unuci, koji su rođeni van zemlje, su u ovoj zgradi, uz posebno razumevanje matičara, upisani kao državljani Srbije.

Nadam se da će se bar neki od potomaka stanovnika Vračara, pa i neki od moje dece i unuka, vratiti kada Srbija bude demokratska zemlja, oslobođena od korupcije i kriminala sraslih sa vrhovima vlasti.

Vračar je nekada bio prijatan za život.

Sada stanovnici Vračara dišu zagađeni vazduh od čega svake godine na našoj opštini pre vremena umre više desetina naših sugrađana.

Već nekoliko godina na Vračar nasrću bogati investitori.

Oni ruše istorijski i urbanističiki vredne objekte na Neimaru, u Krunskoj, u Topolskoj i u drugim delovima opštine, podižu zgradurine koje služe za pranje novca sumnjivog porekla i sticanje profita. Usput nemilosrdno seku drveće i uništavaju inače oskudne zelene površine.

Zbog toga u preuske ulice, sa neprohodnim trotoarima, ulazi sve veći broj automobila koji ne mogu ni da prođu, ni da se parkiraju. Elektrodistributivna, vodovodna i kanalizaciona mreža sve teže prati investitorski urbanizam.

Investitorsku izgradnju ne prati povećanje kapaciteta dečjih i školskih ustanova u kojima nema dovoljno mesta za naše najmlađe. Istovremeno raste broj kafića, kladionica i kockarnica. Vračar postaje sve lošiji za život građana.

Na našoj opštini ima mnogo starijih građana i građanki.

Njih naročito pogađaju posledice bogataške agresije na Vračar. Stariji Vračarci suočeni su i sa drugim problemima – deo mlađih se nalazi u inostranstvu, a oni koji su ostali rade od jutra do sutra da bi preživeli, pa ne stižu da brinu o starijima.

Centar za socijalni rad na Vračaru je finansijski i kadrovski osiromašen, pa podrška gerontodomaćica može da se dobije tek kada umre neko ko je prethodno koristio njihovu pomoć.

Beograd je jedinstveno područje, pa su mnoge nevolje stanovnika Vračara iste ili slične nevoljama stanovnika drugih opština. Jedan od najvećih komunalnih problema je stanje u kojem se nalazi javni saobraćaj.

Da li smo spremni da u ime građana Vračara zahtevamo rešavanje problema koji nas pogađaju, a nisu samo vračarski i za sada nisu u opštinskoj nadležnosti? Zašto ne bismo tražili da se preispita nedavna odluka gradskih vlasti da se odbije ponuda švajcarskih gradova da Beogradu poklone 50 tramvaja?

Da li je neophodno da Beograd zaobilazi konkurenciju ponuđača pri najavljenoj kupovini tramvaja i autobusa, pa da ta vozila plaća po nenormalno visokim cenama koje omogućavaju nečije ugrađivanje?

Da li bi vredelo da u dogovoru sa odbornicima GO Voždovac i GO Zvezdara zahtevamo da trolejbusi na linijama 19, 21 i 22 ponovo saobraćaju do Studentskog trga, a ne da građani presedaju na Slaviji, te da po vrućini, kiši ili zimi pešače od jedne do druge stanice?

Da li smo spremni da od Gradske skupštine tražimo da Beograd put zakrpi rupe na kolovozima i trotoarima vračarskih ulica, jer je to preče od raznih skupih gondola i jarbola?

Ne mogu, a da ne pomenem veliki rizik kojem su izloženi građani naše opštine zbog korišćenja Vračarskog tunela za prevoz eksplozivnih i hemijski opasnih materija.

Taj opasni prevoz tereta je posledica povlašćenog položaja investitora projekta Beograd na vodi kojem je po simboličnoj ceni ustupljeno građevinsko zemljište bez obaveze da posle uklanjanja šina pored Save i Dunava finansira deo železničke obilaznice oko Beograda.

Sve dok taj deo obilaznice ne bude izgrađen, prevoz opasnog tereta će se obavljati kroz Vračarski tunel koji se nalazi ispod ove zgrade i drugih objekata između Karđorđevog parka i Vukovog spomenika.

Niko ne zna da li će nas i kada pogoditi nesreća i koje razmere će imati.

Prema međunarodnim izveštajima i podacima, Srbija se nalazi u vrhu liste zemalja zahvaćenih korupcijom i kriminalom.

To zlo, koje direktno i posredno pogađa i građane i građanke Vračara, pratiće nas tokom ovog saziva.

O problemima, sa kojima smo suočeni, tek ćemo raspravljati. U ovom trenutku želim da najavim da ću, zajedno sa odborničkom grupom Zeleno-levog fronta i drugim odbornicima i odbornicama sličnog mišljenja, nastojati da ključne tačke programa rada u ovom sazivu budu: (1) borba protiv betonizacije, a za zeleniji Vračar, (2) borba za ozdravljenje i unapređenje javnog saobraćaja i (3) borba protiv korupcije i kriminala.
Neizvesno je da li će i u kojoj meri to biti prihvaćeno, pogotovo kada se ima u vidu da je Grad Beograd u proteklom periodu oduzeo Vračaru i ostalim gradskim opštinama najveći deo nadležnosti i budžetskih sredstava. U tim okolnostima biće značajno da građanke i građani naše opštine, kao i javnost Beograda i Srbije, budu valjano informisani ne samo o tome šta smo predlagali, nego i šta je usvojeno, a šta nije prihvaćeno i ko je odbio da usvoji naše predloge.

Iako je naša opština mala, pojedina zbivanja na Vračaru prevazilaze njene okvire.

– Na našoj opštini nalazi se deo Beogradske ulice u kojoj je na smrt pretučen dečak romske nacionalnosti Dušan Jovanović. On je bio đak osnovne škole Vladislav Ribnikar koja se takođe nalazi na Vračaru. U toj školi je prošle godine izvršeno masovno ubistvo. Na našoj opštini je i osnovna škola „Sveti Sava“ odnedavno poznata po tome što su đački roditelji premlatili nastavnicu. Da li mislimo da su to slučajnosti i da li snosimo deo odgovornosti za te događaje?

– Na našoj opštini se nalazi redakcija lista „Danas“ koja je svako malo izložena pretnjama po život novinara od strane navodno nepoznatih lica.

– Ne verujem da smo zaboravili da je u NJegoševoj ulici mesecima stajao mural u slavu Ratka Mladića ispred kojeg su, pod zaštitom policije i uz pasivan stav opštinskih organa, dežurali neki kratko ošišani mladići. Da li smo svesni da je to vračarsko zbivanje odjeknulo van granica Srbije, da li razumemo doprinos te slike koja je obišla svet inicijativi za donošenje Rezolucije o Srebrenici u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija?

– Na zidu pored Mitićeve rupe mesecima je stajala parola „Kad se vojska na Kosovo vrati“ napisana na srpskoj zastavi. Da li smo nekada pomislili na izgovor, podstrek i podršku te parole albanskim nacionalistima da proteruju preostale Srbe sa Kosova pre nego što se vojska tamo vrati?

S obzirom na stanje u našem društvu, vrlo je moguće da će se slična zbivanja na Vračaru ponoviti tokom našeg mandata. Razmišljajmo unapred kako ćemo u tom slučaju reagovati i da li će pravo rešenje biti aktivno protivljenje, prećutna podrška ili zabijanje glave u pesak.

Autor je kandidat za odbornika Skupštine GO Vračar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

O autoru
Radoje Stefanović je rođen 1940. godine u Beogradu. Bio je sekretar za privredu Beograda, direktor preduzeća „Minel“ i vršilac dužnosti predsednika Beogradske banke. Od 1978. do 1981. bio je potpredsednik Izvršnog veća (Vlade) Srbije, pa potom od 1981. do 1985. predsednik Izvršnog saveta Beograda. Od 1985. do 1988. bo je predsednik Privredne komore Srbije. Posle Osme sednice napustio je Savez komunista.