U svojoj knjizi o uzrocima Prvog svetskog rata „Rat koji je okončao mir“ Margaret Mekmilan zaključuje da jedino što se može reći sa sigurnošću o njegovim uzrocima jeste da je uloga državnih rukovodstava bila bitna. Niko zapravo nije želeo rat, ali niko nije znao kako da mu se suprotstavi jer u Evropi 1914. nije bilo velikih državnika poput Ota fon Bizmarka, čija je suzdržanost decenijama čuvala mir. Slična bezidejnost rukovodstava postala je primetna u nedavnim postupcima Rusije i Kine.

Uoči Prvog svetskog rata politički i vojni vođi nisu uspevali da dokuče kako su industrijska proizvodnja i masovni transport promenili karakter ratovanja. Američki građanski rat je trebalo da Evropljanima posluži kao upozorenje. Ali Evropa koja je sebe smatrala centrom sveta i koja je izvozila svoja unutrašnja rivalstva u Afriku i Aziju u ime „civilizacijske misije“ bila je potpuno nesposobna da obrati pažnju na teške lekcije Novog sveta.

Danas izgleda da ni ruski predsednik Vladimir Putin ni kineski predsednik Si Đinping nisu naučili ove lekcije. U Ukrajini Rusija mora da odluči kakav odnos želi da ima sa Evropom. Ako se Ukrajina vrati u orbitu Kremlja, bilo putem reintegracije ili neke vrste „finlandizacije“, Rusija će na kraju pobuditi stari evropski problem – kao što je bio slučaj s Francuskom od 1643. do 1815. i vilhelminskom Nemačkom, biće i „previše“ njenim susedima i „nedovoljno“ kada je reč o njenim ambicijama.

Na stranu zašto Rusija treba da želi da plati toliko novca da održi ukrajinski režim koji je još korumpiraniji i disfunkcionalniji nego njen sopstveni, Ukrajina, koja ima teritoriju veću od francuske i 45 miliona stanovnika, takoreći je stub evropske geopolitičke ravnoteže. Za razliku od tri podele Poljske u osamnaestom veku, ne može se postavljati pitanje podele, pri čemu bi se zapadna Ukrajina pridružila Evropi, a istok zemlje se vratio Rusiji. Kao rezultat toga, civilizacijski izbor Ukrajine između demokratske Evropske unije i autokratske Rusije će obavezno imati velike strateške posledice po celokupni evropski kontinent.

Problem s kojima se Kina suočava u Južnom kineskom moru, a sada i u vazdušnom prostoru, slične je prirode. Da li i Kina gubi osećaj uzdržanosti koji je donedavno karakterisao njenu spoljnu politiku?

Stiče se utisak da Kinezi sada pokazuju nestrpljenje koje je suprotno njihovim dugoročnim interesima. Uvećani globalni prestiž Kine je očigledan i svi ga priznaju. Ali gde je smirenost velike sile toliko uverene u nadmoć svoje civilizacije i toliko sigurne u svoju budućnost da čeka svojih pet minuta?

Razmećući se svojim ambicijama regionalnog hegemona, Kina je uspela da protiv sebe ujedini najrazličitije zemlje poput Vijetnama, Indonezije i Filipina. Ove zemlje sada žele više nego ikada stalno prisustvo Amerike kao azijske sile. Zapravo, prevazilazeći svoje istorijsko neprijateljstvo s Japanom, one su sklone da pokažu više razumevanja za retoriku Vlade japanskog premijera Šinza Abea i njegovu novu snažniju odbrambenu politiku nego za nedavnu kinesku demonstraciju sile.

Ponekad se kaže da nas istorija ničemu ne uči jer sve obuzdava. Ipak, predavanja iz klasične diplomatije verovatno su korisnija danas nego što su bila u 20. veku. Doba velikih ideologija je iza nas; nastupila je era koju obeležava stroga proračunatost. U međuvremenu, rat je možda izmenio više stvari nego diplomatija i to verovatno nagore. Destruktivna moć našeg oružja dostigla je vrhunac u vreme kada „neprijatelj“ postaje sve difuzniji. Kako vodite rat protiv nestabilnosti? Kako se borite protiv neprijatelja koji nestaje u civilnom društvu?

Iako tehnološki proces menja posao diplomate, pravila diplomatske igre ostaju u suštini ista. Preduslov za uspeh jeste razumevanje interesa i percepcija svojih pandana kao i unutrašnji osećaj umerenosti i samoograničenja, koji izgleda nemaju ni Rusija ni Kina.

Nasuprot tome, neko može da se zapita ne treba li i predsednik SAD Barak Obama da uči od Bizmarka, ali od Bizmarka, „gvozdenog kancelara“, koji je ujedinio Nemačku pod pruskom hegemonijom. Da li on pokazuje dovoljno čvrstine i jasnu viziju u svojoj politici prema Iranu, ili, još preciznije, prema Siriji? Hladnokrvna realpolitika, kakvu je Bizmark vodio, najbolji je način da se održi mir.

Autor je profesor na Institutu političkih nauka u Parizu

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.