Vratiti Alijeva sa Tašmajdana u Baku: Autorski tekst Nenada Ž. Petrovića

Čini se da je sada nastupio poslednji čin tragedije, kraj tužne priče. Posle jednodnevnog rata u kome je bilo po oko 200 ubijenih vojnika na obe strane vlasti otcepljene autonomne oblasti (u godinama za nama proglašene za republiku) predale su se i donele odluku da Nagorno-Karabah reintegrišu u Azerbejdžan.

Divno, posle više od tri decenije neprijateljstava i povremenih ratova od kojih je prethodni bio krajem 2020. godine. Ovih dana traje iseljavanje Jermena i svi do poslednjeg će se iseliti, čak i oni malobrojni koji ne bi hteli jer prosto kad neko vidi da je svakim danom sve manje njegovih sunarodnika pita se šta on još čeka? (Poznata čoporativna logika nacizma da svi moraju biti kao jedan naročito kad banditi na vlasti tako narede. Čak i u predaji se mora biti pod konac, svi kao jedan.)

Čitava stvar je prilično trula i nalikuje na masovno bežanje Srba iz nekadašnje Republike Srpske Krajine 1995. godine nakon „Oluje“. Jedino što nismo čuli da je azerbejdžanska avijacija bacala bombe i mitraljirala izbegličke kolone. Zaista „velikodušno“ od njih.

Došla su nova vremena i adeti kada je rat „u načelu“ stavljen van morala i zakona pa eto danas svi skrivaju svoje agresorske namere. Svako vodi „legitiman“ i „odbrambeni“ rat čak i kada napada.

Sve je to prema nekom „svetom pravu“, „svetoj dužnosti“, „svetom suverenitetu i integritetu“ ili pak nasuprot prema „svetom pravu na samoopredeljenje“. A sve se svodi na krajnje licemerje i cinizam.

Kada je tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić bio u poseti Azerbejdžanu, bio je primljen više nego srdačno, gotovo kao lični gost porodice Alijev. Tom prilikom je sasvim principijelno davao podršku azerbejdžanskom suverenitetu nad separatističkom oblašću Nagorno-Karabah.

Već je njegov prethodnik Tadić isticao tradicionalno prijateljstvo dva naroda i dve zemlje kada je otvaran obnovljeni park Tašmajdan, poklon Vlade Azerbejdžana. Od tada Beograd krasi spomenik prvog predsednika Azerbejdžana Hajdara Alijeva („otac nacije“), inače oca sadašnjeg predsednika Ilhama Alijeva! A preko puta je spomenik srpskom književniku Miloradu Paviću?! (Nismo čuli da je Alijev stariji nečim zadužio književnost?! Valjda je kopča nađena u Hazarima koji su nekada nastanjivali predele oko Kaspijskog mora?).

Foto: Medija centarIako nas stalno ubeđuju da smo mi deo nekakve pravoslavne vaseljene, da smo najpre hrišćani i treba da posebno podržavamo hrišćane, to se uopšte ne vidi u praksi. Jermeni su hrišćani monofiziti (za razliku od katolika i pravoslavnih prihvataju postojanje samo božanskog dela Isusovog bića a ne i onaj ljudski, telesni) dok su Azeri etnički ogranak Turaka a verski muslimani.

Kada su Jermeni u Nagorno-Karabahu 1988. godine dobro organizovani i nahuškani od svojih nacionalista u jedan dan obustavili rad i izašli na ulice svi, svi, svi! – tada je pred njih izašao samo jedan lokalni partijski rukovodilac Jermenin u pokušaju da ih urazumi i odvrati od nameravanog avanturizma. Bila je to velika hrabrost ili ludost, kako se uzme, koju je platio glavom jer ga je rulja po svom običaju linčovala.

Na vest o događajima u Stepanakertu i diljem cele autonomne oblasti u Bakuu i drugim azerbejdžanskim gradovima izbile su masovne demonstracije na kojima su govornici razjarivali masu i tih dana je rulja upadala u kuće i stanove Jermena i brutalno ih ubijala. Policija navodno nije mogla da ih spreči.

Tada je bio na vlasti bronzani čovek iz Tašmajdanskog parka. Treba još i to reći da u Nagorno-Karabahu tada nije ubijen niti jedan Azer, ali je kasnije kada su počeli oružani okršaji otuda proterano sve azersko stanovništvo. Tako to obično biva, što nije za opravdanje niti utehu.

Našem „principijelnom“ udvorištu koje se svodi na ono čuveno palanačko „dobro jutro čaršijo na sve četiri strane“ ili na rimsku izreku „ničije pare ne smrde“ valja dodati da je Ivica Dačić u svojstvu ministra spoljnih poslova posećivao Jermeniju i tamo ukazivao na viševekovno prijateljstvo dva naša naroda. Podrazumeva se naroda koji su imali sličnu mučnu prošlost pod Osmanskom carevinom. I šta sad? Gde smo stigli?

Moram da priznam da mi se takva „principijelnost“ prema kojoj zato što se Kosovo otcepilo Srbija neće da prizna nikoga ko se bilo gde u svetu otcepio od nekoga i što se bratimimo (kolokvijalno rečeno „ližemo“) sa svakim ko ne priznaje Kosovo ma kako to grozan režim bio – ne dopada prosto jer niti je razumno niti je moralno. Konačno, i Srbija se valjda otcepila još 1804. i 1815. godine od Otomanske imperije?!

I Grčka se otcepila i Bugarska i Rumunija. (Mada mi nismo navikli da na takav način posmatramo događaje u svim slučajevima se radilo o oružanom ustanku podržanom sa strane od neke velike sile iz njenih interesa i separatizmu od tadašnje suverene države, u našem slučaju Osmanske carevine!)

Nema današnje države koja u prošlosti nije bila u sastavu neke druge, veće i silnije. Sve su nekad nastale odvajanjem od nekoga.

Jermeni su tokom Prvog svetskog rata od osmanske države doživeli stravične progone (ako ne i genocid što ostaje diskutabilno). Sve u slavu „svetinje nad svetinjom“ suvereniteta i teritorijalnog integriteta.

Trebalo bi se konačno mentalno emancipovati od savremenih dogmi: predugo je čovečanstvo bilo podjarmljeno religioznim dogmama, raznim „svetim knjigama“ (Biblija, Tora, Kuran…) kojima je izvor snage počivao u tome što su ih tobože bogom nadahnuti pojedinci pisali. (Gospod im je šaputao na uvo a oni su samo zapisivali.)

Iako se dobar deo čovečanstva toga ratosiljao, sada imamo novi dogmatizam utemeljen na raznim ustavima. I prva tačka svakoga jeste „sveti“ suverenitet i teritorijalni integritet. U to niko ne sme da dirne. Dakle, čovečanstvo je odbacilo verski autoritet i slobodno preispituje verske knjige, ali kleči na kolenima pred nečim što su ljudi svojom pameću napisali u jednom trenutku prema tekućim potrebama i što se može menjati, menja se i menjaće se.

U našem slučaju svima onima koji se zaklinju u sadašnji Ustav postavljam pitanje: zar nije i pre njega bilo sijaset ustava i šta je u njima sve pisalo? „Samoupravni socijalizam“, „bratstvo i jedinstvo“, „radnička klasa“, „društvena svojina“… Na sve to danas svi odmahuju rukom i smeju se.

A nekada su to bile „svetinje nad svetinjama“ u koje se nije smelo dirnuti.

Pljujem na sve „svetinje nad svetinjama“ koje su protiv života i interesa ljudi i ne interesuju me nikakve himere koje su političari zarad svojih trenutnih i kratkovidih interesa proklamovali i osveštali. Zanimaju me ljudi, stvarni ljudi ma kako sitni bili u svojim životima koje žele da prožive.

Voleo bih da neka buduća gradska vlast spakuje spomenik Alijevu „ocu nacije“ i da ga preporučenom poštom vrati u Baku a da Vladi Azerbejdžana isplati do poslednjeg dinara ono što su donirali za uređenje Tašmajdanskog parka.

Ja još uvek verujem da ne treba biti prosjak koji će od svakoga primati ni donacije za parkove niti investicije u kule i gradove pa čak ni u investicije u privredu jer mogu se naći investitori iz zemalja koje dele naše vrednosti i streme slobodi i ljudskosti. Treba birati sa kime ćeš se družiti. Ovo treba da važi kako za pojedince tako i za države.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.