Vratiti vreme ravnoteže

Vladu Srbije, uz parlamentarnu podršku socijalista Ivice Dačića i u kohabitaciji s predsednikom Republike Borisom Tadićem iz Demokratske stranke, vodio je tada Vojislav Koštunica iz Demokratske stranke Srbije, a ministri su bili iz G17 plus, Srpskog pokreta obnove i Nove Srbije. Ni jedan stranački lider u tom periodu nije bio u poziciji da je njegova reč poslednja u društvu, da se ona ne poriče i da svi moraju da je poslušaju ili da preko noći postanu prokazani i progonjeni.

Može se većim brojem pokazatelja potkrepiti tvrdnja da je upravo to bio „zlatni period“ post-Miloševićeve Srbije, na primer najnižim dugom države, najvećim prilivom direktnih stranih investicija ili utemeljenjem institucija poput Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, ali je možda i najvažniji tadašnji sveprisutni osećaj slobode u društvu, a dobar indikator za to je stanje u medijima. Sećamo li se kako je tada izgledao program televizije Pink? Željko Mitrović je angažovao plejadu uglednih televizijskih lica s ciljem da Pinkov „Nacionalni dnevnik“ u novinarskom smislu stigne pa i nadmaši „Drugi dnevnik“ državne televizije. Bilo je tada i redovnih i vanrednih polemičkih emisija, a satirična forma „Nikad izvini“ surovo je tretirala najmoćnije političare tog vremena, bez izuzetaka. Ako uporedimo takav program televizije Pink s onim što je bio pre i s onim što je bio posle tog perioda, a pogotovo s današnjim, videćemo da je ravnoteža političkih snaga u društvu bila plodno tlo za slobodno informisanje, a da je koncentrisanje vlasti u jednim rukama uvek bio put ka zagađenju tog tla. Sloboda se osećala i u drugim sferama života. Da bi u to vreme neko dobio posao koji se finansira iz budžeta, nije morao da ima stranačku legitimaciju ili dil sa šefom države, premijerom, gradonačelnikom, njegovim bratom ili kumom. Bilo je moguće poslovati s većim brojem javnih institucija koje vode ljudi iz različitih političkih opcija, bez pokornog i ulizničkog svrstavanja na nečiju stranu. Ukratko rečeno, za društvo u kojem nema snažne građanske svesti, jakih institucija i čvrstih mehanizama zaštite od autoritarnih i totalitarnih tendencija, ravnoteža snaga raznolikih političkih opcija se pokazala kao dobra supstitucija prave demokratije. Čim je ta ravnoteža izgubljena 2008. godine, počeli su negativni trendovi, a kulminacija je nastala posle sledeće promene vlasti, 2012. godine, zbog različitog psihološkog profila novog vođe koji se pita za sve.

Opisana situacija u periodu od 2004. do 2007. godine proizvod je kombinacije izbornih rezultata i izbornih pravila koja su bila različita na lokalnom, pokrajinskom i republičkom nivou. U međuvremenu su zakonska rešenja promenjena, izborni sistem je sada isti na svim nivoima pa se sada i vlast sve do mesnih zajednica lako upodobljuje prema liku s vrha države. Istini za volju, treba reći da je unifikaciju izbornih pravila sprovela takozvana bivša vlast, a ne naprednjačka, i da je prvo prekomponovanje lokalnih vlasti prema modelu s državnog nivoa sprovedeno 2008. godine voljom Tadića, Dačića i njihovih stranaka. Naprednjaci su naknadno do karikaturalnih razmera zloupotrebili zatečena pravila igre i tako ogolili sve što u njima ne valja.

Ugledni profesor, lekar, inženjer, advokat ili bilo ko drugi danas uopšte ne može da se kandiduje za odbornika, predsednika svoje opštine ili poslanika, a da prethodno ne postane deo liste od trideset, pedeset ili dvesta pedeset drugih kandidata, što ga tera u organizacije koje već funkcionišu kao liderska preduzeća, u kojima se podstiče poltronstvo, klimoglavost i lični interes kao najvažniji. LJudi od morala i ličnog kredibiliteta se tako na samom startu političkog angažmana u Srbiji nađu pred izborom da se ili uklope u postojeće šeme i postanu slični onima koje valja promeniti ili da od političkog angažmana odustanu. Otud i hronični nedostatak „novih“, mada bi pravilnije bilo zaključiti „drugačijih“ na političkoj sceni, s obzirom na to da se novi zapravo sve vreme pojavljuju, ali ako se ne saobraze postojećim strukturama i pravilima ponašanja, otpadaju razočarani od političke scene kao osušeno blato s cipela.

Nedavno je beogradski novinar Veljko Lalić predložio da se propiše ograničenje mandata na osam godina zbirno za tri najvažnije funkcije u zemlji: premijera, predsednika i predsednika parlamenta. To je dobra ideja i valjalo bi je razraditi i za ostale političke pozicije, na primer da samo dva mandata ili najviše osam godina poslanik može provesti na stalnom radu u skupštini, a da je sve duže od toga volonterski rad. Zatim, da niko ne može da provede više od dva mandata, odnosno najviše osam godina na izvršnim funkcijama na lokalnom i isto toliko na državnom nivou, uključujući i javna preduzeća. Još jedan jako dobar propis bi bio da se lokalni izbori ne mogu održavati iste godine kada i parlamentarni ili predsednički. I, naravno, da se uvede neposredan izbor odbornika i gradonačelnika, kao i polovine od ukupnog broja poslanika, dok bi druga polovina bila birana kao i do sada, proporcionalnom raspodelom među strankama koje pređu cenzus. Usvajanjem ovakvih rešenja, demokratija bi nakon nekoliko izbornih ciklusa „prodisala“, makar ponovo i na veštački način.

Sve navedeno može da se pretoči u predlog novog Zakona o političkom sistemu i predloge izmena i dopuna izbornih zakona pa da usvajanje paketa tih propisa bude jedan od ključnih uslova opozicije za učešće na izborima. To je put političke borbe za svakog ko je iskren u nameri da zaista „menja sistem“ i gradi poredak u kome više niko neće moći da uzurpira svu vlast u državi, dok obećanje da ćemo baš tako urediti stvari, ali tek nakon što (ponovo) postanemo vlast, ne uliva dovoljno poverenja.

Autor je sociolog