Vređanje Majića, vređanje sudstva

Probijali smo se kroz mnoštvo ljudi, molili da nas propuste, zahvaljivali se i izvinjavali. Istim putem smo išli i nakon završetka emisije u kojoj sam govorila o radu izborne komisije, o izbornom procesu i problemima koji su pratili rad komisije, objašnjavala neke odluke koje je donosila komisija i odgovarala na mnogobrojna pitanja. LJudi na trgu su me prepoznali. Trudili su se da nam omoguće prolazak. Postavljali su mi mnogo pitanja, komentarisali su ono o čemu sam govorila u emisiji i tražili još informacija i objašnjenja. Aplauzom su nagradili moje učešće u emisiji. Dovikivali su reči podrške i odobravanja za ono što sam radila i kako sam radila u izbornoj komisiji.

Do tog dana, kada sam se našla na trgu među ljudima koji me prepoznaju jer su me gledali i slušali na televiziji, radila sam više od 25 godina odgovoran i važan državni posao. Bila sam sudija. Bila sam deo vlasti. LJudi me nisu znali, nisu me prepoznavali, nisu o meni pričali, nikada mi nisu prilazili niti su komentarisali moj rad. Niko me nije ni hvalio ni kritikovao. Niko me nije primećivao. Bilo je dovoljno da se pojavim u jednoj televizijskoj emisiji da se sve to promeni. Više nisam bila nevidljiva.

Tada sam shvatila da sam samo mislila da znam i razumem kakvu moć ima televizija. Danas se pitam da li ljudi koji se bave politikom, koji su deo vlasti odlukom birača, znaju za šta su izabrani i šta im je posao, da li rade u interesu građana, birača, društva i države i shvataju li koliku moć televizija ima. Morali bi biti svesni te moći. Zbog toga bi morali voditi računa o svom ponašanju, o tome šta i kako govore i šta i kako rade.

Jer nam je svima jasno da političari nisu nevidljivi. Često se pojavljuju na televiziji. Učestvuju u raznim emisijama u kojima govore o različitim temama. Televizija prenosi zasedanje republičke skupštine. Prenosi i zasedanje nekih gradskih skupština i izveštava o njihovom radu. Odbornici i narodni poslanici su za svoj rad u skupštini plaćeni. Reči političara, njihova mišljenja i stavovi se svakodnevno čuju. Zato je na njima velika odgovornost i zato oni moraju biti svesni te odgovornosti. LJudi ih slušaju, veruju im, analiziraju njihova mišljenja i stavove, razgovaraju o njima, prepričavaju ih. NJihove reči i postupci utiču na svest svih televizijskih gledalaca.

Utiču na formiranje mišljenja i stavova televizijskih gledalaca i njihov odnos prema politici, političarima, društvenim zbivanjima, vlasti, pa i prema sudskoj vlasti. Na taj način utiču i na formiranje sistema vrednosti pojedinca, pa time i čitavog društva. Utiču i na odnos između vlasti i građana, na odnose u društvu i, na kraju, na to kako živimo. Utiču, dakle, i na formiranje mišljenja o radu sudske vlasti i o stanju u pravosuđu. Političari imaju značajnu ulogu u formiranju mišljenja građana o radu sudova, o sudijama, njihovom radu i pravdi. Oni utiču na stvaranje i održavanje poverenja građana u sudove i sudije. Utiču na to kakav će stav građani imati prema sudskoj vlasti i prema odlukama koje se donose u sudu.

Predsednik Aleksandar Vučić je na jednoj konferenciji za novinare, koju je prenosila televizija, izjavio da sudija Miodrag Majić „svima soli pamet“ i da „prvo svrati do nekih ambasada da mu oni kažu šta da misli“.

Ministarka pravde Nela Kuburović se u Narodnoj skupštini zapitala da li je i koliko sudija Miodrag Majić nezavisan i samostalan u radu ako se zna da je on 2009. godine, kada je sprovođena velika reforma pravosuđa, mogao da bira u kom sudu će raditi, a njegove kolege iz suda u kome je bio predsednik su ostale bez posla.

Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović je na konferenciji za novinare koju je prenosila televizija, komentarisao jednu odluku suda i rekao: „Da se ja pitam ne bih ih pustio nikada… Taj ko može da pusti kriminalca koji je uhvaćen sa ilegalnim pištoljem da se šeta po Novom Beogradu je neodgovoran.“

Narodni poslanik Marijan Rističević je u Narodnoj skupštini govorio o presudi koju je donelo sudsko veće, koje su činile i sudije apelacionog suda u Beogradu, Omer Hadžiomerović i Miodrag Majić, i rekao da su oni, sudsko veće, presudu doneli „najverovatnije za novac“ i da su „presudu kupili Albanci, da je presuda doneta na štetu Srba, srpskog stanovništva i čovečnosti uopšte“. Rekao je i to da je sramota što je on, sudija Majić, još uvek sudija, a „kamoli da nastupa javno“.

Neretko se može čuti od političara, onako usput, da je sud doneo skandaloznu odluku, da sudije ne sude po pravu i pravdi već po nalogu, da su im nalogodavci određene političke stranke ili tajkuni, da su sudije korumpirane, da su nestručne, da sude pod pritiskom pa ne znaju šta rade, da bi bilo drugačije da je odlučivao pravi sud, a ne ovaj naš i još mnogo sličnih izjava.

Državni funkcioneri su zakonom obavezani da svojim postupanjem i ponašanjem održavaju poverenje u nezavisnost i nepristrasnost suda i sudija. U ovom tekstu pomenute su izjave nekolicine funkcionera koje treba da posluže samo kao ilustracija toga kako se političari ponašaju prema sudskoj vlasti, šta o toj vlasti misle i koliko su savesni i odgovorni.

Vređanje i omalovažavanje suda i sudija ne može doprineti formiranju pozitivnog mišljenja o sudskoj vlasti. Pokušaji političara da preispituju sudske odluke van suđenja, na konferencijama za novinare i u televizijskim emisijama, destabilišu pravosudni sistem i doprinose urušavanju poverenje građana u nezavisnost i nepristrasnost suda i sudija. Zlonamerno i nestručno komentarisanje sudskih odluka podstiče građane da odluke suda ne poštuju, da ne poštuju ni sudije ni sudsku vlast.

Izjave političara koje su u tekstu pomenute ilustracija su i toga kako političari rade posao za koji su dobili mandate od birača i za koji su plaćeni. One svedoče, takođe, i o nivou obrazovanja i kompetentnost ljudi koji obavljaju političke funkcije kao i o tome koliko su spremni da rade u interesu građana, društva i države.

Ako kod političara ne postoji svest o tome koliku snagu javno iznet stav i mišljenje na televiziji ima i kakve posledice proizvodi, onda ne treba da nastupaju javno, ne treba da govore na televiziji, a birači ne treba da im daju svoj glas, a time i priliku da se na televiziji pojavljuju. Treba ih učiniti nevidljivim. A ako su toga svesni, pa moć televizijskog nastupa koriste na štetu države, društva i građana, onda im treba uraditi isto to, treba ih učiniti nevidljivim.

Autorka je bivša predsednica Vrhovnog suda Srbije