Vreme ambicioznih kreatura

Uspevale su koliko-toliko da prebrode krize, urede poslovanje i uhvate voz koji je ubrzano vukao u nove svetove i budućnost. Mi, na ovim prostorima, već tri decenije, nismo u stanju da napravimo ni razuman polukorak. Umesto da budemo deo sveta, deo prosperitetne zajednice, ekonomski i vojno određeni, mi i dalje guslamo o tobožnjoj nesvrstanosti, vojnoj neutralnosti. Namigujemo Rusiji jednim okom, a drugim Kini, pre nego Americi. Puževim korakom i nekako nevoljno pridružujemo se kobajagi Evropi, za koju unapred tvrdimo da neće ni opstati.

Propuštena šansa iz vremena Ante Markovića i verovatno poslednja takve vrste da budemo deo evropske zajednice, nije samo peh, kao propuštena šansa u sportskim nadmetanjima, već teži poraz, slepilo političkih garnitura, gotovo usud, koji nas, evo do danas, vuče unazad. Srbija je imala i ima tu nesreću da je predvode ljudi koji su činili brojne pogrešne korake i donosili porazne odluke, što je na kraju rezultiralo: ratovima (u kojima kao nismo učestvovali), zločinima, bombardovanjem, devastiranjem zemlje, gubljenjem dela teritorije, lošim regionalnim odnosima, sukobima s oponentima, ubistvom premijera.

Smetao je neko ko je pokazivao spremnost i sposobnost da stvari rešava, da menja, ko je shvatao da ne smemo ostati mimo sveta već da moramo što brže hvatati korak s njim, pa i po cenu brojnih progutanih žaba. Ubila ga je ona Srbija i njene službe koje se nisu mirile sa činjenicom da im je bivši vladar isporučen Haškom sudu, gde je ta ambiciozna i arogantna kreatura i skončala svoj neslavni život.

Danas imamo na delu razmontiranu državu, zloupotrebu institucija, pogaženo pravo, rasprodaju zemlje i resursa, opštu pljačku, kič kao vrhunsku vrednost i laž kao dominantnu mantru. Druga ambiciozna i bolesna kreatura se proglasila vrhovnikom, osobom koja se razume u sve, o svemu neizostavno pita i odlučuje.

Okružen posebnom galerijom raznih drugih kreatura – od onih sa plagiranim ili kupljenim diplomama do specijalista za obrtanje teza i izbegavanje ozbiljnih tema, istaknutih keramičara i stručnjaka drugih zanata, lokalnih kabadahija, Jutki i Labana, Vesića i Vulina, Simonovića, Babića, Rističevića i bezbroj drugih, podjednako inspirativnih za smešne i tužne humoreske – naš predsednik ima problema najviše sa samim sobom, svojom nezajažljivom ambicijom i potrebom da nam se stalno obraća, u svakojakim i svakodnevnim prilikama. Da nam drži slovo i upućuje uvrede, a sve na nivou đačkih razrednih zajednica i pubertetskih rasprava. S tom razlikom što u toj raspravi dijaloga nema.

Nemate šansu da uzvratite ili polemišete. Možete samo postaviti pitanje i to pod uslovom da nije nezgodno.

Dovedeni su na vlast da navodno okončaju jedan delikatan, gotovo kapitulantski zadatak – priznanje Kosova kao nezavisne države, a nekada naše pokrajine, koju smo, ruku na srce, davno i postepeno gubili i izgubili.

Uglavnom poraznom politikom onih koji su odlučivali. Činilo mi se da će to biti neka kosmička pravda da baš oni koji su guslali o svom patriotizmu, a to su bili radikali, danas preobučeni u tzv. Evropejce, odrade taj posao koji nas svakako čeka i bez kojega nema budućnosti, kako nam je eksplicitno stavljeno do znanja. Samo pametni narodi procene šta je suštinski interes u njihovim životima u određenom vremenu i odrade to hrabro, bez ustezanja, sa istinskom željom za boljim dobrosusedskim odnosima.

Naravno da bombardovanje nije greška građana Srbije – kako tvrdi sadašnja premijerka, već svakako onih koji su te građane izložili stradanjima, poniženjima, u čije ime su vršili progone i zločine. Ko je izazvao bombardovanje? Zašto se s tim ne suočimo?

Ono se nije desilo iz čista mira, iako nije bilo saglasnosti UN. Dosta više trabunjanja oko toga da li smo krivi ili ne. Koristiti zločine drugih nad nama da bi se opravdavao naš zločin prema drugima – nije u redu, niti je pametno. Parafraziraću jednu misao Radomira Konstantinovića koji je rekao: Ako ne prepoznaš čudovište na sceni i sam si to isto. Mnogi od nas nisu odmah prepoznavali zlo i ogromnu štetu u likovima koji su prodefilovali na vlasti od devedesetih do danas. Nemaju stida ni pred jednom drugom tvrdnjom da u Srebrenici nije izvršen genocid. A šta je drugo ako nije to? Za sve nas je to, svakako, najveća sramota. To je činio neko u naše ime a ne našeg znanja, Saosećam sa svakom onom majkom ili suprugom iz tog nesretnog kraja i smatram da stotinu doživotnih robija nije dovoljno da im bar malo ublaži bol.

Građani treba da nastave sa protestima jer ima hiljade razloga svako od nas da protestuje protiv raznih nepravdi, zloupotreba, štetočinskih postupaka, glupih rešenja. Pomenimo samo Kalemegdan i opšte ruženje prestonog grada po provincijalnim i dominantno kičerskim ukusima onih koji odlučuju u ime građana. Arogancija ili još pre kalkulacija im ne dozvoljava niti da traže saglasnost, ni da pitaju da li to građani žele, da li je to prioritet. Hiljade rupa je još uvek na glavnim promenadama. Bolnice i škole u groznom stanju. Institucije kulture jedva preživljavaju, a ističemo kako je to bitan ili čak najbitniji deo u identitetu svakog naroda.

Građani treba da stave do znanja i onima koji misle da su alternativa, a zapravo to nisu ili još uvek ne pokazuju pravo lice, ni potencijale kojima raspolažu, šta zapravo traže i očekuju od njih. Nije dovoljno imati petlju, trebalo bi neko da kaže jednom od lidera. Ulazak u RTS, bez obzira na njegovu sramnu ulogu pod ovom vlašću, bila je greška.

Spontana ili ne, ali greška. Treba imati strategiju, dobro razrađenu, pametnu, dogovorenu do detalja. Treba zastupati ispravan politički stav u skladu sa zahtevima vremena a ne sa preživelim zabludama, retrogradnim istorijskim nacionalističkim uzorima i nedopustivim ikonografijama. Ne možemo i nećemo da sledimo nikoga ko ima potrebu da vrši reviziju istorije, kome su LJotić ili Nedić patriote, ko traži opravdanje za Karadžića, ko ne vidi u vrednostima brojnih zemalja EU ispravan put. Ne idealan, ali svakako bolji. Ne bih volela da me neko vidi pored onih što nose vešala ili testeru, iako imam sluha za razne hepeninge. Bez obzira što postoji uverenje: ako danas nismo zajedno onda ćemo sutra visiti odvojeno, smatram da su svi ekstremi opasni koliko i bahatost ove vlasti. Ne sumnjam u dobre namere dela opozicije, ali dosadašnje iskustvo nam govori da moramo biti oprezni. Lako se sklizne u desno, a kroz istoriju čovečanstva ta opcija nikada nije oskudevala velikim potresima i nesrećama.

Ne zaboravimo da su protesti počeli zabranom govora Miri Karanović i Dušku Vujoševiću. Verovala sam da tu sramnu odluku neće preživeti. Međutim, nezadovoljstvo građana je toliko veliko da se brzo sve zaboravilo. Samo upornost građana i nesebična pomoć izvesnog broja umetnika i hrabrih intelektualaca uspevala je mesecima unazad da održi proteste mirnim i istinski građanskim. Nervoza na licima vlastodržaca je evidentna. Sad samo treba dobro osmisliti sledeće dobre korake.

Pitamo se, ipak, gde su mlade generacije, gde su studenti da u većem broju izađu i povedu raspravu, da nas primoraju da se suočimo sa stvarnošću i istinom. Bez toga nema ni koraka napred. Gde su nove energije da se bore žešće i jače za modernu, integrisanu zemlju koja brine o svojim građanima, o kvalitetu vode koju piju i hrane koju jedu, o čistoti zemljišta, reka, ulica i brojnim drugim problemima. Moja generacija je ceo radni vek provela na raznim protestima i ispostavilo se da smo, zbilja, džaba krečili. Da li će nam se i ovoga puta molerski posao izjaloviti zavisi samo od nas samih, odnosno od onih „čudovišta“ u nama.

Malo je epoha kao što je naša u kojoj smo svedoci nesklada između onoga što je naučni progres, svetski tokovi i novi digitalni trend, ubrzani procesi i generalno ubrzani naši životi, i nas, koji ne vidimo ni danas zašto smo vek i po u zaostatku.

Autorka je vlasnica Galerije „Haos“ iz Beograda