Vreme bez časti

Ali za sve to, a posebno za baštinjenje nasleđa, neophodan je integritet. Često čujemo kritike da ne postoji institucionalni integritet, ali zaboravljamo da je on upravo i sazdan od mnoštva ličnih integriteta. Integritet sam po sebi podrazumeva bezuslovnu i nepokolebljivu obavezu prema moralnim vrednostima i posledičnim dužnostima. Međutim, integritet je isto tako i sposobnost održavanja dostojanstva, kako ličnog, tako i dostojanstva drugih ljudi.

Jedan od najkotroverznijih postupaka u savremenoj Srbiji je početak političkog opozicionog aktivizma. To se posebno osporava bivšim aktivnim vojnim licima, pa ih mnoge kolege pitaju – pa šta ti to treba. Ali niko, baš niko, takav upit ne pošalje našim kolegama koji su politički aktivni u vladajućem establišmentu ili u „prištapskim jedinicama“ vladajuće partije (poput SUBNOR-a, kluba generala, profitabilnim penzionerskim i sindikalnim udruženjima i sl.).

Čak se može eksplicitno videti da upravo oni često lajkovima daju podršku likovima u vlasti bez obzira što takvi ne poseduju kredibilitet ni u sopstvenom vidu Vojske Srbije. Naravno, to je vojni relikt prošlosti gde mnogi još pamte samo jedan, vladajući politički aktivizam za aktivne oficire. Ipak, ima i gore od toga – a to je politikanstvo aktivnih oficira na visokim položajima koji političkom koketerijom obezbeđuju tzv. uspešnu karijeru. I naravno, to nije novost.

Ali svakako je nerazumljiva tolika kivnost na politički aktivizam u opoziciji jer upravo se u opoziciji čuva poslednji plam integriteta i neprofitabilnih stavova.

Činjenica jeste da bivša vojna lica po pravilu donose u političke partije ono najčasnije što imaju, a to je patriotizam iznad politike i služenje nacionalnim interesima za života (ili onome što smatraju da su nacionalne vrednosti). Ali desi se i da ponekad prekorače prag tolerancije i uđu u političko blato gde ih lako pobede na iskustvo.

Međutim, apsolutno sva bivša vojna lica u opozicionim strankama zaslužuju od mene dužnu pažnju jer sam uveren da se bore za svoju percepciju nacionalnog interesa, bez namere ličnog ugrađivanja. Za razliku od najgorih među nama koji po pravilu uvek i dosledno ostaju bliski isključivo vladajućem establišmentu. Takvi su lako prepoznatljivi – uvek stoje savijene kičme u senci lidera zadovoljni mrvicama koje im padaju na sto. Naravno, ne koriste ogledalo istine.

A političarima sa žezlom vlasti u svojini, prija društvo bivših vojnih lica pokušavajući da time poprave i sopstveni rejting. Pri tome ih ne interesuje da li je dotični cenjen u vidovskom ili rodovskom vojnom esnafu ili ne. Na to nažalost obrate pažnju tek kad izgube vlast, jer ne shvataju da su profiteri prijatelji isključivo pomenutog žezla.

U svojoj samozaljubljenosti, vlast ne obraća dovoljnu pažnju takvim „sitnicama“ kao što su moral i čast. Da to rade, shvatili bi kako se ko od vojnih lica ponašao u teškim vremenima, a uredno vođeni dosijei na najbolji način opisuju čak i karakterne osobine tokom cele karijere. Tako se na primer pokušaj krađe, pronevere ili uništavanja vojne imovine, nekada direkno odražavao na vojnu karijeru.

Danas je tužno gledati kad se bivša vojna lica nameću vlasti isključivo samoreklamom, mistifikacijom i marketingom, a ne svojim moralnim vrednostima i sposobnošću. Zato nam je čast u društvu najjeftinija reč.

Nažalost, čast je i u političkom životu postala kontraproduktivna. Svedoci smo u društvu opšteg vređanja i omalovažavanja protivnika, kako na medijskoj sceni, tako i u političkom životu. I niko ne pokušava da argumentima pobija izrečene stavove, već pokušava da na ličnoj osnovi diskredituje sagovornika.

U tome vlast poseduje veliko iskustvo, ali im pojedini opozicioni lideri preotimaju primat. Aktuelni pokušaj pojedinih novinara i političara da diskredituju poslanike Demokratske stranke (DS) samo zbog drugačijeg stava o bojkotu je prevazišao sve granice dostojanstva. I umesto da se polemiše o mehanizmu, programu i posledicama bojkota, stranački opozicioni aktivisti najstrašnije (često anonimno) napadaju poslanike DS optužujući ih za poslaničko srebroljublje.

Podsetiću da političke stranke upravo koriste lične kredibilitete svojih uticajnih članova kako bi ih nominovali na izbornu listu i postigli određene rejtinge ili političke uspehe. Tako su i sadašnji poslanici DS dospeli u parlament. I umesto da se fokusiraju na anomalije u društvu (kojih je sijaset), oni doživljavaju diskreditaciju upravo od svojih partijskih kolega i instruisanih novinara.

I to samo radi svog stava o bojkotu gde se zaboravlja sav njihov dosadašnji doprinos u parlamentu. Pa, gospodo i gospodine koji sve to finansiraš, gubeći lični integritet ne doprinosite društvenim vrednostima, a sitna, kratkotrajna korist nije vredna ličnog vređanja i gubljenja, pre svega, vašeg dostojanstva.

I umesto da predsednik DS, javno zaštiti svoje poslanike od narativa na društvenim mrežama i demokratski otvori internu debatu o problematičnim pitanjima, stiče se utisak da se dostojanstvo poslanika DS žrtvuje radi „višeg“ cilja. I to visokog upravo onoliko kolika je visina i bivšeg predsednika Košarkaškog saveza Srbije.

Da li bilo ko u Srbiji ima dileme ko je morao odobriti njegovo petogodišnje predsedavanje KSS u vreme bezuslovnog naprednog političkog legitimiteta ili se sam nametnuo ekspertskim košarkaškim znanjem?

Ali ima i poslanika DS koji ćute. Oni zasigurno nikome ne smetaju. Takve bih podsetio na reči Alekseja Maksimoviča Peškova (poznatijeg kao Maksim Gorki): „Ne budite ravnodušni, ravnodušnost je smrtonosna za ljudsku dušu“. U svakom slučaju, i ndiferentni su unapred odlučili da svoju budućnost i brigu o društvenim interesima ostave za sobom. I žao mi zbog toga…. veoma.

Autor je kapetan bojnog broda u penziji i izvršni direktor Saveta za strateške politike