Vreme je da prestane zamor na liniji Balkan i EU

Ima li šanse da ova dvodecenijska priča konačno uđe u rasplet, ubrzana zdravstvenom krizom iz koje se i Evropa i Balkan ovih dana izvlače? Ima li izgleda da dugogodišnji, obostrani umor, preraste u entuzijazam i dovede do očekivanog i obećanog kraja? Svakako da ima, ukoliko se i jedni i drugi fokusiraju ne na krizu samu, već na njeno drugo lice, koje je uvek šansa, neočekivana prilika.

I u danima epidemije ponavljani su neproduktivni, bezbroj puta izgovoreni klišei o balkanskom odustajanju od EU, rastu autokratskih trendova u regionu, okretanju ka Istoku… Najčešće sa Srbijom, kao ilustracijom za ove antievropske devijacije. Po običaju površno, kratkotrajno i bez argumentacije, ovakvo paternalističko dociranje samo je nastavilo trend licemernog gledanja na evropsko širenje na Balkan, koje već punih 17 godina neguje jedan deo političara, istraživača i medija u državama EU. U danima krize, a naročito u momentima haosa koji je vladao na početku epidemije u, bez izuzetka, svim državama EU, Balkan je lako poslužio kao džak za udaranje, kao loš đak iz razreda, kojeg uvek možete da zateknete nespremnog i da mu zalepite jedinicu ako će vas to učiniti manje neraspoloženim.

Tačno je, unutar EU već dugo nema prevelikog entuzijazma za dalje proširenje. To nije tema na kojoj ćete dobiti glasove, štaviše u mnogim zemljama ćete ih sigurno izgubiti ako vas prepoznaju kao zagovornika proširenja. Još od finansijske krize pre 12 godina slabi raspoloženje Evropljana prema novim članicama, a samo je Hrvatska od tada prihvaćena za novog člana kluba. Istovremeno, Britanija, neuporedivo veći i važniji član, odlučio je da napusti Uniju, što je dodatno pojačalo nepoverenje prema aspirantima na članstvo. Duže od decenije, ništa unutar EU ne ide naruku ostvarenju obećanja iz Soluna 2003. da će države Zapadnog Balkana postati članice Unije.

Tačno je i to da su balkanske države propustile brojne šanse da ubrzaju svoj evropski put, sporo su se i neodlučno reformisale, gubile su evropski fokus, ciljajući neke druge prioritete. Ali, nije fer, niti u duhu evropskog integracionog projekta, svaljivati svu krivicu samo na njih. Ovaj proces je dvostran i za njegov uspeh, kao i za eventualni neuspeh, zaslužne ili krive će biti obe strane.

Ima, međutim, znakova da bi zajednički put EU i Balkana mogao u post-kriznom periodu da bude nastavljen mnogo efikasnije i brže nego što je do sada bio slučaj.

Odlična je odluka EU da odvoji masivan fond za oporavak Zapadnog Balkana od posledica pandemijske krize. Paket od 3,3 milijarde evra, koliko će otići za zdravstvene i humanitarne potrebe, ali i za ublažavanje ekonomskih problema na Zapadnom Balkanu, velika je i kritično važna evropska podrška regionu. Da bismo dobili jasniju sliku o tome koliki je ovo izdatak za EU, a kolika korist za region, recimo samo da je reč o jednoj trećini paketa za pomoć države Lufthanzi, a s druge strane, to je čak 4% GDP-a celog regiona Zapadnog Balkana.

Ovom odlukom EU je pokazala da veoma dobro razume da je njena meka moć, u ovom slučaju ekonomska, bez premca njeno najjače i najefikasnije sredstvo uticaja u međunarodnim odnosima. To, u slučaju Balkana, odavno nije patetično ukazivanje na slučajeve neevropskih praksi i trendova. Jer ima ih preko svake mere i u svakoj članici EU, pa Balkan, a naročito Srbija, po tome nisu odavno nikakvo strašilo kojim treba plašiti evropsku javnost.

Efekti finansijske podrške biće, bez sumnje, snažni na proevropsko raspoloženje na Balkanu, kao i uvek do sada kada je u region dolazilo više, a ne manje Evrope. Efekti će biti pozitivni i zbog otvaranja pristupnih pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom, biće dobri i ako se što pre liberalizuje vizni režim sa Kosovom. Proevropsko raspoloženje će biti podstaknuto i ako se EU, posle duge pauze, aktivira u dijalogu Beograda i Prištine i povrati ulogu uticajnog i konstruktivnog medijatora. Sve to zajedno ojačaće ne samo poljuljani imidž EU na Balkanu, već će to biti jedini način da se region suštinski okrene svojim unutrašnjim reformama i ubrzanju svog puta ka članstvu u EU.

Neće biti nikakvog strateškog okretanja ka Istoku (Kini, Rusiji…), što s pravom primećuje Nathalie Tocci u članku u Politico, jer je ceo Balkan, a naročito Srbija kao njegova najveća i najuticajnija država, za koju se ova „anomalija“ najčešće i sasvim neopravdano vezivala, već dovoljno strateški uvezan u evropski ekonomski, tehnološki, socijalni i kulturni prostor. Potrebno je samo odustati od previše dugo gajenog narativa, kojim je od Balkana napravljen stereotip nedoraslog i beznadežno nespremnog za članstvo u društvu ravnopravnih Evropljana. I to je proces koji zahteva trud obe strane, a da bi iskorak zaista bio napravljen, prvi potezi ipak treba da dođu od strane EU. Sudeći po odlukama nove upravljačke garniture u Briselu, možda smo na dobrom putu.

Autor je direktor Međunarodnog instituta za bezbednost