Vreme je da Srbija malo ratuje

Svojim više toliko istupelim i doslovno smaračkim rečenicama uglavnom pokušavaju, jelte, da skrenu pažnju kako Kosovo još nije završena priča, kako se svet menja i kako će nastupiti neko novo doba, gde će Srbi očigledno izaći ovenčani slavom.

Pa tako i Ratko Dmitrović, jedan od poznatijih velikana i predstavnika berSrbin ideje, kaže pre koju noć na Prvoj televiziji kako „ne misli on na sukobe, ali ono što je sukobom izgubljeno, samo se tako vraća“.

I sada, bez obzira na to što ni u jednom trenutku nije prestalo, tokom svih ovih decenija, defilovanje raznoraznih (ne)osuđenih ratnih zločinaca, kojekakvih velikosrpskih mislilaca i megalomanskih istoričara, svakojakih ruskokolonaških pesnika i ratnohuškačkih pisaca – to nema nikakve veze, svi su oni poželjni & prisutni; narod se slika sa njima; šalju im pisma podrške; idu na njihove tribine; pričaju o njihovim iskustvima sa neprijateljima srpskog naroda; debatuju o tome kako bi, kada bi i na koji način bi trebalo da se jednom za svagda reši Srpsko pitanje, koje nas već, eto, čitav vek muči.

Po njima, vreme je da Srbija malo ratuje, nije odavno. Taman da učine uslugu naprednjačkoj vlasti, pa da se zaborave sve ove afere, muljaže i prevare.

Dabome, u potpunosti je više besmisleno razmatrati da li sve te ličnosti imaju neskriveni blagoslov sadašnje vlasti, ali ono što jeste bitno to je da svi ti „branitelji srpskog naroda“ za neke buduće generacije su nepoznate, te su svi ti mladi naraštaji sledeća ciljna grupa za oformiranje i regrupisanje novih srbijanskih ludorija.

Sada je i Sajam knjiga, ponovo će nadsrpski vojvoda Vojislav Šešelj, osuđeni ratni zločinac, da bude maneken pod štandom „Velika Srbija“, ili će penzionisane vojskovođe, koje imaju pored vojničkih, i godine služenja u Hagu, držati slovo o čojstvu i junaštvu pred zaslepljenom publikom.

Zato se mora pričati o svim tim ljudima koji su zaslužni za pojedene godine naših roditelja. O svim tim ljudima koji su i krvlju i kostima drugih se ožderavali i gušili od pohlepe. O svim tim religioznim mračnjacima, političkim deformitetima i ljudskim nakazama koji pokušavaju i buduće generacije da zatruju svojom zlobom, samo da se u ovoj zemljetini ništa ne bi promenilo.

Mora se čuti na sav glas, ako je potrebno, o najstrašnijem razdoblju kada su se na naslovnim stranama brojali leševi; kada se ogromnim slovima pisalo da su svi protiv Srbije; kada su Dnevnici trajali po par sati usled prenosa ratnih osvajanja po Bosni i Hercegovini; kada se cveće bacalo na tenkove koji su odlazili za isti taj Vukovar; kada je za par dana pobijeno više hiljada ljudi; kada je Srbija bombardovana samo zbog psihotičnog hira; kada su ljudi nosili bele marame oko ruke, i kada su ih žive palili i sa mosta bacali. Kada su ih šutirali. Maltretirali. Silovali. Tukli. Ubijali.

U hladnjačama razvozili. I u jamu zakopavali. O svim tim stvarima bi trebalo da se arlauče. Ali neće to Ratko Dmitrović reći – jok, ne brinite.

Ne pominje se to jer se u to dubinski verovalo da je ispravno, kao što se i dalje veruje da je Kosovo naše, da ćemo da se sjedinimo sa Republikom Srpskom i da će da procveta hiljadu ruža kada Srbija ponovo postane velika. U svojoj glavici evidentno.

Jer srbijanska javnost ne može da shvati da je svoju ulogu pobednika, propraćenu velikim žrtvama, iz dva najveća rata na ovom svetu zamenila ulogom krvoločnog varvarina zbog kojeg je doživela krah istorije.

Zato su naše pametne vlasti stvorile posebnu istoriju u kojoj i dalje psihodelično tripujemo da imamo neki veličanstveni značaj; gde su Srbi stigli pre ameba; gde naša stratišta su najveći uspeh za tok svetskog razvitka; gde nam ratni zločinci, ratnohuškači i relativizatori zla su najčistija moralna vertikala; u kojoj ćemo kancerogeno razjedati sopstveni organizam, ludački tražeći od ostatka sveta da nam se pokloni.

Dok ćemo u stvarnosti, zapravo, sedeti sami sa sobom – onako raščupani, zadrigli i bajati – pred štrokavim ogledalom, upirući prstom u staklo, i halucinirajući da se iza njega nalaze sve sile mraka i haosa, koje su se urotile protiv našeg, napaćenog i nejakog naroda.

Autor je novinar