Ovih dana na moj fiksni kućni telefon ljubazni glas – saopštavajući da je iz Zavoda za statistiku i obradu podataka – kreće sa postavljanjem pitanja, kao na primer: – da li imam(o) u domaćinstvu radio; – koliko mobilnih i TV prijemnika posedujem(o), itd, itd. Očekivao sam da me glas pita koju marku, broj i koliko cipela imam(o); da li pijem(o) vino, koliko i koje vrste, koliki mi je harač nametnula država, itd, itd.
Pitao sam se nakon ovog nesuvislog razgovora kakva je upotrebna vrednost ovih podataka Zavoda. Možda će ih Zavod „prodati“ za dobre pare javnom servisu RTS, jer sam saopštio da imam tri TV prijemnika a plaćam samo jedan. Pitajući se da li u Srbiji postoji sistem zaštite privatnih ličnih podataka, vratio mi se film četiri decenije unazad, tačnije na godinu 1977. kada sam kao diplomata radio u NR Kini.
Bremenito vreme te 1977. neposredno posle smrti Mao Ce Tunga (preminuo septembra 1976.) nosilo je pečat zaista sporog oslobađanja ljušture Maovog dogmatizma i komunizma. Službena poseta Šangaju uključila je i razgovor u jednom stambenom naselju. U holu prizemlja četvorospratne zgrade na zidu zakucana velika drvena tabla sa spiskovima stanara tog ulaza.
Na moje pitanje Cao Rongfeju, mom pratiocu, šta piše pored imena svakog vlasnika stana u dugim uredno išpartanim horizontalno-vertikalnim kolonama, kaže mi da one prikazuju imovna stanja svakog domaćinstva. Bez zluradosti dodajem da mi to liči na partijsko-komšijsku kontrolu. Cao mi čita sa drvene table da porodica domaćina Vang Lia poseduje: dva bicikla, marke te i te, brojeva tih i tih; jedan manji električni šporet sa dve ringle; jedan mikser; dva ručna sata. Rubrike gde je pisalo
„TV aparat“,“frižider“,“kamera“,“dečija kolica“, za Vang porodicu bile su prazne. Na tabeli nije postojala rubrika „automobil“, jer tada u Kini privatnih automobila jednostavno nije ni bilo.
Neumoljive paralele nekih parametara ondašnje Kine i današnje Srbije nameću se same po sebi. Navodim samo tri paralele a ima ih znatno više:
Prva: Političko-društveni život ondašnjih Kineza odigravao se i odvija između vanrednih partijskih plenuma i rekonstrukcija Politbiroa CK KP Kine kao najužeg političko-izvršnog tela, isključivo pod rukovodstvom vrhovnog vođe Mao Ce tunga. I svi partijski plenumi i svaka rekonstrukcija Politbiroa CK KPK bili su „istorijski“ i „sudbonosni“, govorio je Mao. Na jednom od tih „istorijskih“ plenuma sveprisutni Mao donosi tragičnu odluku o „Velikoj kulturnoj revoluciji“. U desetogodišnjem haranju zemljom (od 1966. do 1976. tj. do smrti MCT) uz brojne ljudske žrtve, unakažen je društveno-kulturni, privredno-ekonomski, kadrovsko-politički život tradicionalno vrednog, umnog i ponosnog kineskog naroda.
Srbija danas, a taj proces traje godinama u šokovima krivuda između vanrednih parlamentarnih izbora koji su postali redovna praksa i rekonstrukcija vlada, pod dirigentskom palicom Velikog Kana, ili Uzurpatora, kako Aleksandra Vučića iz milošti naziva Teofil Pančić. A Veliki Kan neprekidno u izbornoj kampanji elektro šokovima drži Srbiju u stanju permanentnog bunila, ludila i transa, izjavama poput onih da smo u 2015. izgradili više autoputeva nego Nemačka; da je sadašnji ugled Srbije najveći u njenoj istoriji od boja na Kosovu; da penzioneri danas u Srbiji imaju penzije kakve do sada istorija od cara Dušana nije zabeležila, itd, itd. Da bi naciju držao u permanentnom izbornom tonusu svog stalnog prisustva u medijima Veliki Kan čak bezočno upućuje čestitku Novaku Đokovići na osvajanju drugog mesta na Rolan Garosu 2015. nakon Novakovog poraza od Vavrinke, zaboravljajući pri tom (ako mu je uopšte i poznata) na mudru latinsku izreku: „Nije dobro kada se vlast stalno čuje“.
Druga: Ondašnja Kina zapala je u ekonomski bedak usled Maove pogubne dogmatsko okoštale voluntarističke privredne politike tzv. „Velikog skoka napred“ (u suštini to je bio veliki skok unazad, jer se čelik, primera radi, proizvodio u primitivnim seoskim pećima.) Mao Ce Tung je tada da bi animirao kinesko brojno stanovništvo, a i međunarodnu javnost zaplivao jednom od najvećih reka na svetu Jang Cekjangom, nesumnjivo pridobijajući naklonost kineskog naroda, izmučenog i gladnog pirinča i hleba. Naš Veliki Kan je hrabro zagazio jednog januarskog vetrovitog dana u snežne smetova kod Feketića sakupljajući glasove budućih članova njegove partije, SNS.
Treća: U rušenju poslednje carske dinastije Ming najznačajniju ulogu odigrala je istorijska ličnost građanske demokratske orijentacije, Sun Jat Sen. On je 1911. označio kraj dinastije Ming i proklamovao novim Ustavom Republiku Kinu. Mao Ce Tung je nakon toga podigao i vodio dugotrajnu oružanu revoluciju, pobedio i oktobra 1949. proglasio NR Kinu drugačijeg političkog sistema od onog Sun Jat Senovog iz 1911. U cilju privlačenja političkih protivnika – demokrata – pristalica Sun Jat sena, kao i preostale intelektualne elite koja nije pobegla van Kine, posebno u SAD, i manipulacije istim, Mao Ce tung je kao vešt improvizator – iluzionista u jednom partijsko političkom ekspozeu, Sun Jat Sena, ličnost građansko-demokratske provenijencije, na čuđenje i zgražavanje mnogih, nazvao: „drug Sun Jat Sen“.
Nedavno otkrivajući spomenik piscu B. Pekiću, Veliki Kan u nastojanju da se sa ovim značajnim humanistom i demokratom intimizira, okružen čaušima, pristalicama SNS, poslušnim trabantima, u svom degutantnom govoru, B. Pekića javno nazvao „Bora“. (SIC!) Belina novootvorenog trga na mah je od stida pocrvenela, da bi potom Cvetni trg uvenuo.
Iako zvezdaš Veliki Kan ni sutra kada bi otkrivao spomenik Bori Kostiću, proslavljenoj levici velikog kluba ne bi imao pravo da B. Kostića oslovljava i javno naziva „Bora“, a kamoli jednog neponovljivog B. Pekića. Veliki Kan podsetio me je dana tog na Cvetnom trgu na grogiranog boksera koji mada u nokdaunu udara protivnika ispod pojasa.
*Autor je diplomata u penziji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
