Vreme mamurluka i suve šljive iz Čilea

Skoro sva šljiva koja se pokupi završiće u kazanima. To je najlakši način svakog seljaka da se reši ovog tradicionalno srpskog voća, s kojim već decenijama ne zna šta će da radi jer mu se ne isplati da sa šljivom bilo šta radi.

Jedan od preduzimljivih Beograđana koji se upustio u biznis s organskom šljivom već danima obigrava sela oko Topole i Aranđelovca tražeći sušaru u kojoj bi preradio 400-500 kila šljive.

U selu gde ima voćnjak rekli su mu da im se ne isplati da suše šljivu pa zato niko nema sušaru, čak su ugasili i zadružnu. Slične argumente čuo je od Kosmaja do Rudnika, delu Šumadije u kojem se tradicionalno gaji šljiva i gde od nje nema nikakve druge vajdice osim rakije. Tako je i u ostalim krajevima u kojima se i danas s petparačkom nostalgijom prepričava kako je nekad knjaz Miloš izvozio suve šljive u Austrougarsku.

Niko danas valjda, i hvala bogu ako je tako, ne očekuje od novog srpskog knjaza da uzme pod svoje i taj biznis, da suši i organizuje izvoz šljive u Austriju.

Ali, mnogi tragaju za odgovorom na pitanje – zašto šljiva završava uglavnom u kazanu? Ima li neki drugi proizvod u koji bi mogla da se ugradi veća dodata vrednost a da to nisu gradi (jedinica za merenje jačine rakije)?

Pomalo paradoksalan odgovor stigao je s nedavnog Sajma šljiva u Osečini. Proizvođači tvrde da im se ne isplati da suše šljivu, jer ne mogu da konkurišu jeftinim suvim šljivama koje stižu iz – Čilea.

Čilea!!!

Iz te daleke latinoameričke zemlje na naše tržište do sada su stizala uglavnom vina s odličnim odnosom cene i kvaliteta. Čile nam je bio ljuti konkurent na svetskom tržištu i kad je proizvodnja malina u pitanju. A onda se pojavila i čileanska jeftina suva šljiva i „počistila“ domaće proizvođače.

Čile je od Srbije udaljen 12.500 kilometara, toliko suva šljiva putuje iz te zemlje do kupaca u Srbiji. I kad stigne na naše tržište, ona je jeftinija od domaće srpske šljive iako je u njenu cenu ugrađeno 12,5 hiljada kilometara prevoza. Tako čileanska suva šljiva cenom obeshrabruje domaće proizvođače šljive da se upuste u njenu preradu, odnosno sušenje, odnosno dodavanje vrednosti. Niti hoće da suše šljivu, niti da prave džem, pekmez, slatko ili da je uvijaju u čuvene knedle sa šljivama. Pa se odlučuju za lakšu varijantu – da šljivu izruče u kazan i ispeku rakiju. Tako cela Srbija u jednom trenutku postaje pijana i od tog mamurluka ne ume da odgovori kako je to čileanska suva šljiva na srpskom tržištu jeftinija od domaće.

Seljaci u Srbiji tvrde da im se ništa ne isplati da proizvode. Ni čeri paradajz, ni maline, ni lubenice, ni pasulj, ni beli luk, ni suve šljive.

Kako im se onda isplati da motaju kablove u Juri za 200 evra?

Stiže nova rakija. Nastavlja se vreme mamurluka.

Autor je novinar