Vreme (ne)poraženih

Srbi su najveće žrtve komunizma-ideologije nametnute posle dobijenog rata uz pomoć domaćih izdajnika na ruskim tenkovima i neoliberalizma/ideologije nametnute posle izgubljenog rata (opet) uz pomoć domaćih izdajnika na američkim bombarderima.

Nije prvi put da je srpski l’esprit de corps ispunjen infantilnom malodušnošću i razočaranjem u sve i svakoga. To je posledica našeg kolektivnog bipolarnog poremećaja i cikličnih emotivnih rolerkostera od nacionalnih euforija, do suicidalnih depresija. Nije ni čudo da smo emocionalno ispražnjeni kada su vekovi stvaranja moderne srpske države obeleženi masovnim stradanjima, prevratima i lutanjima.

Ako je Sretenje naš najznačajniji državni praznik, valja podsetiti da je taj Ustav iz 1835. godine, iako kratkotrajan, prokažen i precenjen, najviše ličio na ustav Luja DŽVIII i bio kamen temeljac reakcionarnog i retrogradnog monarhističkog uređenja u kojem je narod obespravljen, a vladar svemoćan.

Postoji jedna kontradiktorna zakonomernost u nastajanju srpske države. Što se Srbija više razvijala, uvećavala i postajala nezavisnija prema spoljašnjem opresoru, to je narod sve više ostajao bez svoje unutrašnje slobode.

„Turski“ ustav je doneo prvu podelu vlasti u Srbiji, sa bicefalnim sistemom između kolektivnog tela Saveta na jednoj i naslednog monarha na drugoj strani. Dvadeset godina kasnije, Svetoandrejska skupština kojom je smenjena ustavobraniteljska vlast, bila je usamljena iskra u balkanskoj tami koja je potvrdila da su Srbi evropski, napredni i slobodarski narod.

Ironijom sudbine, umesto srpskog Konventa i početka demokratske renesanse, neograničena vlast je ponovo predata vladaru u ruke. To je potvrđeno deceniju kasnije prvim samostalnim, neoktroisanim u Ustavom koji je Srbiju učinio suverenom, iako ne i nezavisnom državom.

Ideologija nacionalizma i doktrina narodnog suvereniteta, kao revolucionarna ideja 19. veka u Srbiji, dobija svoj oblik u vidu masovnog organizovanja u formi tadašnje Radikalne stranke koja nastoji da skupština postane zakonodavno telo izjednačeno sa monarhom i da dobije mogućnost efektivne kontrole izvršne vlasti.

To će se realizovati tek nakon Majskog prevrata i nasilnog svrgavanja poslednjeg Obrenovića. Opet, ne treba imati iluzije o velikom demokratskom kapacitetu Karađorđevića, jer je prvi vladao u mirnodopskim uslovima samo osam godina, isto koliko će biti potrebno njegovom sinu da pogazi datu zakletvu da će biti demokratski vladar i ukine Vidovdanski ustav koji je donet, ne dogovorom i kompromisom, već preglasavanjem i korupcijom.

Sudbina Jugoslavije bila je prekrivena Nemezinom senkom tokom celog svog trajanja, pa ni njen ostatak u kojem smo ostali zarobljeni nije mogao biti mesto sreće i blagostanja. Naprotiv! Opet smo celu jednu deceniju potrošili boreći se uzalud za jugoslovensko nasleđe, sve dok naši Topalovići nisu shvatili da je Pantelija iz Kuće cveća testamentom ostavio sve samom sebi.

I evo nas danas, izgubljeni, ogorčeni, poniženi.

Zašto se danas peti oktobar predstavlja kao iluzija, razočaranje i greška? Zašto o njemu govore, ne oni koji su iznevereni, već oni koji su poraženi? Zašto se na taj datum baca stigma, smišljeno, organizovano, orkestrirano?

Ove godine baražna vatra iz tri pravca komandovana je na ovaj datum.

Prvi istureni položaj zauzeo je aktuelni ministar policije koji se za potrebe tog dana uživeo u ulogu (jedna od njegovih mnogobrojnih ličnosti) Alekse Žunjića.

On je ponovo počeo da se verbalno (jer jedino to sme, ume i može, kako tada, tako i sada) obračunava sa stranim obaveštajnim službama i njihovim domaćim unajamljenicima, kao da poručuje da će eventualnu reprizu sprečiti svim raspoloživim sredstvima. Valja mu verovati na reč.

Drugi je nekadašnji koalicioni partner socijalista iz devedesetih (potpredsednik savezne vlade), manjinski podržan od tih istih socijalista dvehiljaditih (ministar inostranih poslova) i danas ponovo indirektni koalicioni partner socijalista (ministar bez portfelja i bez ministarstva, na raspolaganju monarhu iz Jajinaca).

Za njega su 5. oktobar organizovali fantomski KGB, Legija i Zemunci, a ne oni koji su jurišali ispred njega 9. marta i čekali da on stane ispred devet godina kasnije. Za njega je tada mafija došla na vlast, iako je nekada tu vlast hteo da osvaja okružen Giškom, Kneletom i Belim. Valja mu verovati sve dok puca na KGB uz NIS-ovu porodičnu apanažu.

Treći je udbaški činovnik, insajderski bezbednjak koji nam pokazuje kako opstanak jednog organizma isključivo zavisi od njegove sposobnosti prilagođavanja. Pantljičara čiji je bio deo i kroz čije prstenove se provlačio godinama tokom svoje karijere ne bi li bio što bliže glavi, vrlo lako je promenila svog gospodara, ali ne i svoje ubilačke navike, privilegije i ciljeve.

Ova crna trojka nije slučajno aktivirana. Oni su glave tri eksera zabijena u kovčeg petooktobarske revolucije i svako od njih ima svoju ulogu, svoj zadatak.

Prvi da ubedi narod da mu je bilo bolje 4. oktobra, da je pogrešio, da tu grešku nikako ne ponovi i da se pokaje uz oprost novog Vožda koji ih vodi u prošlost u koju veruju.

Drugi da ga podseti na sva razočaranja koja su ga zadesila kroz istoriju, da ovo najnovije nije nikakvo iznenađenje i da ga kao takvo treba prihvatiti. I treći da je svaki pokušaj sistemske promene već u samom začetku uzaludan, jer je sistem organizovan tako da se sve menja da se ništa ne bi promenilo.

Podsetimo se životne mudrosti. Nije bitno koliko puta si pao, bitno je koliko puta si skupio snage da ustaneš.

Nije bitno koliko puta smo iznevereni tokom borbe za slobodu, najbitnije je da od te borbe nikada ne odustanemo!

Peti oktobar nas na to obavezuje!

Autor je lekar, član Demokratske stranke 

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.