Vrli novi svet Broja jedan

Neki put se zapitam, govorim li istinu? Možda je Broj jedan u pravu – da u stvari nisam samo ostrašćeni žuti gubitnik? Kako to da ne vidim ono što vlast vidi: procvat privrede, društvenu renesansu, demokratiju i blagostanje?

Zbog toga sam srećan kada shvatim da nije u pitanju moja percepcija već njihova.

Naime, gostujući u Upitniku Olivere Jovićević 5. novembra Broj jedan je potanko opisao vlasničku i upravljačku strukturu firme GIM i ustvrdio da je Branko Stefanović, otac ministra policije Nebojše Stefanovića, „samo običan zaposleni“. Svega sedam dana kasnije ni ponovljeno izgovaranje imena firme GIM od strane novinara nije bilo dovoljno da se Vučić seti o kojoj se firmi radi!

Dakle stepen zaboravljanja predsednika (da ne kažem senilnosti) je tako veliki da se onda i sve druge njegove izjave mogu dovesti u pitanje… Laknulo mi je.

Sada mi je jasno što Vučić udarnički otvara svoje graditeljske i investitorske projekte po nekoliko puta – pa čovek zaboravlja da ih je jednom već otvorio!

Tako je famozni Leoni otvaran više puta: prvi put, 29. jula 2017. godine, drugi put 25. aprila 2018. godine… a da se svaki put Vučić obradovao jednako kao da je prvi.

Ne smeta mu ni to što se autobusima u prve redove gledališta dovoze jedni te isti „poverljivi“ SNS kadrovi – on ih i njih lako zaboravlja pa ih miluje jednakom očinskom ljubavlju, bez obzira da li ih sreće u Nišu, Vranju ili Kuršumliji. Kraci koridora kao da su oduvek bili i Srbiji.

Zorana Mihajlović smatra da su bili završeni jedne a Broj jedan druge godine, te ih, za svaki slučaj, otvara na svakih 20 kilometara. Inače kada ljudi političarima aplaudiraju što su javnim novcem otvorili auto-put po meni je isto kao da aplaudiraju bankomatu što je „pristao“ da im isplati vlastiti novac.

I to što je na primer 18. avgusta ove godine svečano (da svečanije teško može biti) otvorena deonica Obrenovac – LJig ne znači da u programu budžeta za narednu godinu nećemo predložiti odvajanje sredstva za taj završeni koridor!

Pa na primeru GIM-a vidimo da preopterećeni Vučić drži informacije u glavi najduže par dana, a između otvaranja deonice Miloš Veliki i predlaganja budžeta prošlo je par meseci! Tako je kada se radi duže od 16 sati, ne jede ništa osim punjenih lignji i spava na podu…

Hronična iscrpljenost očigledno uzima danak.

Iscrpljenost Broja jedan mu onemogućava i trezveno, logičko prosuđivanje. Brine on o svakom od nas pa bio on i najmanji. Tako za Malog, nakon toga što je Beogradski univerzitet naložio poništenje doktorata, kaže da doktorat nije neophodan za ministra finansija zaboravljajući da jeste neophodan moral.

Čoveku koji je ukrao tuđe tekstove dajemo da čuva naše pare – logično, zar ne? Kaže Broj jedan da nije čitao njegov doktorat ali da ipak zna da je „odluka o doktoratu Malog duboko politička“. Sa prezrenjem gleda ovaj srpski genije na buržuaske floskule o nezavisnosti Univerziteta – kada već budžetskim parama kao svojim finansira Univerzitet on ne može biti nezavisan? Odbor za profesionalnu etiku po umornom Broju jedan čine „neškolovani, najgori i večiti studenti“, te kao takvi, smatra, ne mogu „suditi“ najboljem studentu kakav je njegov Mali.

Jadan naš Broj jedan – malo mu je što je postao i Sud i Skupština, sada postaje i Univerzitet. I sve to zbog patološke ljubavi prema Srbiji i želji da joj izvida sve rane.

Zbog hroničnog stresa i briga koje ima Broju jedan moramo oprostiti i nekoherentno mišljenje.

Zajedno sa Lončarem brine o zdravlju nacije. Raspisuju konkurse za volonterske specijalizacije iz pedijatrije pa onda gotove pedijatre jure u Nemačku dokazujući na delu svoj mondijalizam.

Brinu o zdravlju ljudi i svako malo narede supspecijalistima da nedeljom mere pritisak starijima. Manja im je briga što je Beograd najzagađeniji grad na svetu, što brdo Pržar pored Vranja radioaktivno svetli poput vasionskog broda, ili što Vojvođani piju vodu sa arsenom.

I pored svoje izuzetnosti ne mogu baš sve probleme da rešavaju – valjda je važnije što se nedeljom meri krvni pritisak? Pa ako bezobrazni Srbi ipak reše da se razbole zbog aerozagađenosti, neispravne vode ili radioaktivnosti, ili čak umru – onda sigurno pripadaju fašističkoj opoziciji i time hoće da napakoste veličanstvenim uspesima Broja jedan i njegove TNT družine.

Sa žarom za otkrivanjem istine, koji na ovim prostorima jedino ima Dragan Jurodivi Vukićević, Broj jedan saziva sednicu saveta za nacionalnu bezbednost povodom pronalaženja ruskog špijuna.

Dramatika… odlaže se gostovanje na Ćirilici, znoji se Sarapa, Krstić intelektualno deluje po svim frontovima sa nacionalnom frekvencijom… I? Vučić kaže: „u Sočiju ću sa Putinom razgovarati otvoreno o svemu, Rusija je Srbiji iskren prijatelj“. Možda bi Đilasu i kompaniji bilo čudno da iskreni prijatelji špijuniraju jedni druge, ali ne i našem Broju jedan.

Izmučen svakodnevnim problemima i njihovim neprekidnim rešavanjima (naravno, u interesu Srbije), ovaj izuzetan čovek shvata da iskreni prijatelji danas moraju jedan drugom i da vire preko taraba. Zbog toga je i tako izuzetan – on stvarnost vidi drugačije nego fašistička opozicija.

Broj jedan prvi u život sprovodi ideje „Vrlog, novog sveta“ Oldosa Hakslija. On, poput Hakslija, ljude kao da stvara u epruvetama definišući im čitav životni put (naziva ih botovima).

Ove ljude, na primer, u Alibunaru čak uče kako da mrze Đilasa, Pajtića i Živkovića čime samo ispisuje nove strane „Vrlog, novog sveta“… Haksli zagovara i učenje u snu, po idealu Aleksandra Vučića! Da tih nekoliko sati koliko spava ovaj vrli, novi Broj jedan ne provodi uzaludno i beskorisno.

Nema slobode u svetu, postoje samo pozlaćeni kavezi govorio je Oldos.

Da li se ovde iscrpljuju sve sličnosti Vučića i Hakslija? Haksli je tvrdio da je naš mozak filter koji onemogućava da svet vidimo u pravim bojama i stoga zagovarao upotrebu halucinogenih droga… Poslednje reči su mu bile: „100 mikrograma LSD-a intramuskularno“…

Neretko mi se čini da mi kao narod kolektivno žvaćemo pejotu – bez meskalina (LSD-a) ovo teško da bi bilo moguće… Ili smo mi svi ipak ljudi iz Vučićeve epruvete?

Kako god čini mi se da se ovi strukturni problemi društva ne mogu rešiti izborima, bojkotovali ih ili ne.

Potrebno je da probudimo Zagorku Dolovac, Dragana Bujoševića i SANU iz blaženog dremeža…

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu