„Vučić će biti grobar našeg društva“: Autorski tekst Biljane Stojković i Zdravka Ponoša

Traumatizacija društva, kao direktna posledica dva uzastopna masakra, sedamnaest ubijenih i dvadeset ranjenih ljudi, pre svega dece, ima svoje tragične uzroke nagomilavane u Srbiji tokom ratnih i postratnih decenija, a posebno ponovnim dolaskom na vlast onih političara koji su tragediju našeg društva i započeli. Iako se o uzrocima ovih dana mnogo govorilo, važno je da ih ipak na jednom mestu saberemo i sagledamo.

Rasturanje bivše države uz nacionalističke pokliče moralo je sa sobom nositi emociju mržnje i užasne netrpeljivosti prema svakom drugačijem biću.

Tada je započeto tiho uvlačenje agresije u javni prostor, kulturu i obrazovanje. Odbacivanje poziva na mir i solidarnost bila je dominantna odrednica medijskog i opšteg društvenog narativa.

Mržnja je usmeravana ka spolja, ali i ka unutra, prema unutrašnjim neprijateljima tribalnog okupljanja oko jednog vođe.

Ne smemo zanemariti i intenzivno negovanje osećanja nepravde prema nama, opšte neshvaćenosti i neprekidne ugroženosti od strane „zlih sila“.

Postepeno smo ubacivani u kolektivnu emociju žrtve koja ne može proizvesti ništa drugo osim ogromne frustracije i besa. Ovakva tendencija intenzivno je nastavljena nakon 2012. godine, dolaskom Aleksandra Vučića na vlast.

Postali smo besan i dezorijentisan narod koji jedini izlaz vidi u jakoj i čeličnoj ruci, opet, jednog vođe.

Svi autokratski režimi imaju identičnu matricu, a ona se upravo oslanja na ovakvo sistematsko sluđivanje građana, unošenje strepnje i nemira u svakog pojedinca, straha za budućnost.

Strah okuplja ljude ispod jednog barjaka uz lažni osećaj da upravo oni upravljaju državom. Narodnu volju reprezentuje vođa; biti neprijatelj vođe je neprijateljstvo prema sopstvenom narodu.

Svako ko je ikada iskazao neslaganje sa takvom politikom, na svojim je leđima osetio posledice osvetničke ekspedicije apologeta vrhovnog vođe.

Moralna dekonstrukcija društva ide u korak sa jačanjem autokratije.

Promovisanje antisocijalnog ponašanja, agresivnog rečnika, ispraznih sadržaja u javnom prostoru, estetski i etički problematičnih pojedinaca, glorifikacija zločinaca i sticanja bogatstva jesu mere koje vode nesumnjivom slabljenju zajednice.

Medijska mašinerija i propaganda tu imaju posebno važno mesto.

Profiteri su politička i njima bliska tajkunska elita. Svi ostali su gubitnici.

Najveći greh autokratskog trenda jesu naša deca.

Počevši od devedesetih godina, sa kratkom pauzom posle Petog oktobra, obrazovanje i vaspitavanje dece i omladine upregnuto je u mašineriju moralnog i svakog drugog propadanja.

Vrednosti znanja, empatije i solidarnosti zamenjene su negovanjem idolopoklonstva, pokoravanja i profiterstva.

Tenzije u porodicama i školama, uporedo sa degradacijom dostojanstva nastavnika i njihove društvene uloge, ali i medijskom promocijom društveno razarajućih vrednosti, formirali su generacije dezorijentisanih građana sa očajem i besom utisnutim u sam temelj svog bića.

Krvavi pečat masakra u jednoj školi, gde je počinitelj dečak, kao i na okupljalištu omladine, gde je mladić bio naoružan do zuba, dovoljna su demonstracija stanja u našem društvu.

Osnovni krivac za sve tragedije jeste čovek koji je učestvovao u kreiranju mrzilačke politike devedesetih i koji danas samostalno, autokratski upravlja državom. Čovek koji donosi sve odluke mora biti odgovoran za sve posledice.

Autokrata se ne može kriti iza institucija koje je pokorio i poništio. Aleksandar Vučić će biti grobar našeg društva i naše države. Pitanje je da li ćemo mu to dozvoliti.

Ohrabrujemo sve ljude da se podignu, da ujedine svoj glas u borbi za sopstvenu budućnost. Pobuna i sloboda jesu naša Ustavom garantovana prava, ali i moralna obaveza prema našoj deci.

Budimo svesni moći koju imamo kada smo zajedno u borbi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.