Vučić će kupiti jagode

Umesto dugoročnih rešenja rastućih problema, predsednik stranke, države i kosmosa, makar ovog našeg lokalnog, mikro, superheroj i samoproklamovani spasitelj, nudi crkavicu kako bi zamazao gladne oči.

Novac koji nemamo neštedimice se deli socijalno ugroženim kategorijama, prvo penzionerima, pa mladima, pa zdravstvenim radnicima, pa zaposlenima u ustanovama socijalne zaštite, na koncu i prosvetarima.

Naizgled human gest, ali je humanost prividna, svrha providna, a gest zapravo sraman.

Ipak, otvara važna pitanja.

Odakle toliko socijalno ugroženih?

Zbog čega je penzionerima potrebna pomoć ako su vredno radili, plaćali doprinose, zadužili potomke i zaslužili da ostare dostojanstveno?

Zašto se mladima umesto posla i budućnosti nudi tričavih sto evra?

Otkad su i u kojoj još zemlji fakultetski obrazovani ljudi, koji rade u struci, lekari, profesori, nastavnici, vaspitači, socijalni radnici, ujedno i socijalni slučajevi?

Kako je moguće da umesto adekvatne plate zaposlenom ponudite pomoć? Kako je moguće da ljudima pod maskom pomoći dajete njihov sopstveni zasluženi novac?

I najzad, kako vas nije sramota?

Sredstva koja se izdvajaju u ove sramne svrhe, uzgred krajnje mizerna, predsednik mesija je krstio rečju „pomoć“, valjda nastojeći da ukaže na sopstvenu humanost, altruizam, nesebičnost i velikodušnost, kao da daje iz svog džepa, kao da taj novac nije naš.

Poslednja u nizu najavljenih „pomoći“ treba da pripadne prosvetnim radnicima, negde između Uskrsa i Prvog maja, a oni da je zahvalno prime, obožavajući vlast i predsednika, pognute glave i punog srca.

Srce puno, u ustima gorak ukus. Da li su jagode od 500 grama za 250 dinara luksuz?

Da li će biti luksuz između Uskrsa i Prvog maja? Da li će biti gorke? Ili ćemo zahvalno reći „Legla je“?

Pomoć.

Autorka je prosvetna radnica