Vučić, Dačić, Kosovo, EU i vladavina prava

Srpski pregovarači nisu sledili ovu obavezu kada su 2013. godine Briselskim sporazumom samoproklamovanoj surogatdržavi Kosovo prepustili: sudove, javna tužilaštva, policiju, lokalnu samoupravu i sprovođenje izbora. Ona je, zauzvrat, pristala da formira zajednicu opština sa većinskim srpskim stanovništvom, ali tu jedinu obavezu još uvek nije ispunila.

Ovim sporazumom su pregovarači Aleksandar Vučić i Ivica Dačić drastično narušili vladavinu prava, na kojoj je članom 1 Ustava zasnovana i sâma država Srbija. To su, zatim, učinili: i članovi Vlade – jer su Sporazum jednoglasno verifikovali a izveštaj o tome uputili Narodnoj skupštini, i narodni poslanici – jer su na sednici parlamenta većinom glasova prihvatili izveštaj Vlade, i sudije Ustavnog suda – jer su većinom glasova odbacili predlog 25 narodnih poslanika da se Sporazum zbog neustavnosti poništi.

O vladavini prava nije vodila računa ni Evropska unija, kao medijator i garant Sporazuma. NJeni organi su ovu civilizacijsku i evropsku vrednost razgrađivali sve češćim pozivanjem na stanje realnosti, zanemarujući da je ono posledica NATO agresije na Srbiju, obavljene bez saglasnosti Saveta bezbednosti OUN, zbog čega se i kvalifikuje kao zločin protiv mira.

Pozivanje na stanje realnosti sve više kruni vladavinu prava, kao da je faktičko stanje na tzv. Kosovu važnije od pravnog poretka, pa su predstavnici Evropske unije, a naročito evropski parlamentarci, već počeli da govore kako će normalizacija odnosa, kao dogovoren pregovarački cilj, biti ostvaren tek kad Srbija prizna tzv. Kosovo a i ono – Srbiju. Međusobno se, međutim, mogu priznati samo države u punom kapacitetu državnosti. Republika Srbija taj kapacitet ima. NJen deo, samoproklamovan od kosmetskih Albanaca u državu, taj kapacitet nema. Po Rezoluciji OUN 1244, taj deo bi trebalo da uživa „značajnu autonomiju u okviru Savezne Republike Jugoslavije“, čiji je pravni sledbenik Republika Srbija.

Ako Evropska unija nastavi da normalizaciju odnosa u surogatdržavi Kosovo svodi na međusobno priznanje pregovarača u briselskom dijalogu, neće ostati ništa od vladavine prava. A Unija se, izgleda, opredelila baš za tu soluciju, jer je počela da vrši pritisak na njene članice koje nisu priznale tzv. Kosovo – da to učine.

Dobro je to što je u Srbiji vraćanje civilizacijskom habitusu već otpočelo, jer taj proces ne podnosi autokratsku vladavinu kojoj stanje realnosti prija. Zato „kosmetski čvor“ može biti rešen samo u skladu sa Ustavom Republike Srbije, jer tako nalaže vladavina prava. Na raspolaganju su dve opcije.

Prvu opciju nudi odredba člana 182 stav 2 Ustava, po kojoj Kosovo i Metohija treba da bude suštinska autonomija uređena posebnim zakonom koji se donosi u postupku predviđenom za promenu Ustava. Takvoj autonomiji treba poveriti zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast u okviru autonomnih nadležnosti, dok bi van tog okvira vlast i dalje bila u nadležnosti države.

Drugu opciju nudi odredba člana 194 stav 4 Ustava, po kojoj su potvrđeni međunarodni ugovori deo pravnog poretka Srbije jači od zakona, ali ne i od Ustava. Takvu snagu ima i Bečka konvencija o ugovornom pravu, čiji član 60 predviđa gašenje međunarodnog ugovora zbog njegovog kršenja. Pošto je neizvršenje obaveze formiranja zajednice srpskih opština predviđeno Briselskim sporazumom – njegovo kršenje, začuđuje da Srbija još uvek nije zatražila raskid tog sporazuma. A da jeste, taj sporazum bi prestao, pa bi kosmetska stvarnost bila vraćena u stanje pre njegovog zaključenja.

U ovom slučaju u centru pažnje moralo bi biti pitanje: koju Srbiju Evropska unija očekuje, onu bez Kosova i Metohije ili onu sa Kosovom i Metohijom? Ako očekuje Srbiju bez južne pokrajine – neće je dočekati. Ako očekuje Srbiju sa južnom pokrajinom – dočekaće je. Jer, Srbija hoće i da vladavinu prava zaštiti od vladavine realnosti.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda i univerzitetski profesor u penziji