Vučić i EU u "četiri oka"

To je utoliko tačno što nas više nikakvo zlo ne može iznenaditi a dobro je postalo čudo božije. Ipak, ono što najviše izaziva nevericu i gnev kod mnogih nije toliko (ne)očekivana pobeda već u prvom krugu koliko neskrivena i drastična podrška zapadnoevropskih državnika kandidatu vladajuće koalicije. Tome se građanska javnost nije nadala. Sve se moglo progutati: podrška Rusije, čak i podrška bivšeg muftije Zukorlića, podrška Gerharda Šredera…Ali podrška Angele Merkel i EU ostavlja gorak ukus da vas prepuštaju sudbini oni koji bi prirodno trebalo da vas podrže.

Licemerstvo i kratkovidost tzv. real politike svodi se na krparenje od danas do sutra, podržavanje onih koji su jaki (drski, bezočni, beskrupulozni) a koje političko spinovanja očas posla proglasi za „faktore stabilnosti“. Zar takav faktor doskora nije bio Erdogan i njegova Partija progresa? Sećamo se da je i Slobodan Milošević dugo i dugo bio tetošen kao „faktor mira i stabilnosti“ a sve njegove „veličanstvene izborne pobede“ (veličanstvenije nego danas Vučićeve) bile su promptno pozdravljane izlivima oduševljenja od onih koji će ga kasnije optužiti za predvodništvo u „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“. Kao što se tada, devedesetih, nismo mogli načuditi toj praksi, ništa manje se ne čudimo sada mada bismo mogli u skladu sa godinama da postanemo mudriji.

Od kako je pre pet godina SNS sa svojim koalicionim partnerima preuzeo vladu neprestano se političkom čaršijom pronose priče kako je Vučić obećao Merkelovoj (ili ne znam kome) da će on rešiti problem sa Kosovom a to bi moglo da bude samo u nekakvoj formi priznanja. Uopšte ne sumnjam da je Vučić tako nešto obećavao u četiri oka a možda čak i neki takav papir potpisao. Ali sam duboko uveren da Aleksandar Vučić drastično vuče za nos državnike EU a i sve nas na prvom mestu. Nema on nameru da u bilo kojoj formi reši taj višedecenijski problem već će vrlo vešto pokušavati da obećanjima i prividnim ustupcima, umiljavanjima kada treba i lupanjem šakom o sto po potrebi rastegne svoju i svoje stranke vladavinu najduže što može. Voleli bi oni unedogled, jasno je. Ali naravno ništa nije večito pa će se i ova igranka jednom završiti.

Pregovaračka agenda za pristupanje Srbije EU ima 35 poglavlja. Otvoreno ih je podosta za protekle godine ali još nijedno nije zatvoreno! To već dovoljno pokazuje. Pretpostavljam da će Vučić sa svojim timom razvlačiti pregovore još deset godina (pet plus pet na mestu predsednika Republike) pa se vidimo tamo 2027. godine. Kada se trideset i četiri poglavlja budu zatvorila i stigne se do poslednjeg 35, koje podrazumeva regulisanje odnosa sa Republikom Kosovo nekom vrstom priznanja i uspostave dobrosusedskih odnosa, Veliki Genije će reći:

Ovo je veoma teško pitanje i ja to ne mogu i ne smem da rešim svojom odlukom već pozivam građane da na referendumu suvereno odluče. Ja lično jesam za to ali neka narod kaže konačnu reč. Naravno, birači (vajni „građani“) odbaciće priznanje Kosova kao uslov za prelaženje i poslednje prepone na putu u EU. Tada će Veliki Genije moći da kaže: Eto, ja sam hteo najbolje ali narod mi ne da! Šta se tu može, vox populi vox Dei! Tada bi mogao čak i da se povuče sa vlasti a da prepusti drugima da vade kestenje iz vatre. Onda će biti po narodnoj: Gde si bio? Nigde. Šta si radio? Ništa. Silne godine i pregovaranja biće bačeni u vetar a svi mi izigrani, deset godina stariji i mrzovoljniji, društvo propalije i osiromašenije. To će ujedno biti dobar šamar „real političkom“ Zapadu.

Za to vreme, dok se bude zamajavao čitav svet SNS skorojevići, drčni momci i devojke pristigli od kojekude, zaposeće sve dobre položaje, useliće se u preostale slobodne službene (kadrovske) stanove, u renovirane vile na Dedinju i Topčiderskom brdu, pokupovaće što više nekretnina i ugradiće se u ko zna koliko unosnih poslova i javnih nabavki. Za to vreme, naravno, poprimiće neke velegradske manire, išlifovaće se. Istisnuće koga mogu i nagurati se gde mogu i kako umeju – a za ovih pet godina pokazali su da to sjajno rade.

Tako će biti u najboljoj varijanti. U najgoroj, kao onaj perfidni sluga koji služi gazdu do trenutka kada primeti da gazda posustaje da je zanevaljao, pa se onda okreće protiv njega, ubije ga i opljačka – ovaj režim bi na nepovratno ruiniranje EU odgovorio otvorenim prelaskom na stranu Rusije sa posledicama koje je mračno prognozirati. Ni rat nije isključen. Tada bi se u punom svetlu pokazalo koliko je bilo politički racionalno divljenje i tapšanje po ramenima „faktora stabilnosti“. Jednostavno, slepi evropski političari nikada nisu naučili pouku da se ne može verovati nekome ko je uz tebe samo zato (i dok si) sila i bogat, neko ko ne usvaja tvoje vrednosti i neće da sledi tvoju politiku, neko ko je uz tebe dok nešto može da iskamči a čim pokažeš slabosti okrene se na drugu stranu i zabije ti nož.

Kako se može verovati nekome ko sedi ne na dve već na ko zna koliko stolica? Kako se može verovati nekome da želi u EU (što podrazumeva da usvaja njene političke i druge vrednosti) kada su mu glavne propagandne poluge bezočni mediji kao Informer, Srpski telegraf, Pink…? Mediji koji pišu i govore sve protiv EU, otvoreno se raduju svakom posrtanju EU i čak zlurado najavljuju evropski rat u kome bi Rusija (zajedno sa kvislinškom Srbijom) napala na Evropu? Kao da i Srbija nije Evropa?! Zar nam je budućnost da postanemo peta kolona Evrope kojoj pripadamo?!

Konačno, šta da poželimo mudrim evropskim državnicima i političarima. Da li da i tamo dobiju ovakve „faktore stabilnosti i drastičnog napretka“? Verovatno se tako nešto u ovogodišnjem izbornom ciklusu neće dogoditi. Izvući će se. Ali znajući njihovu inertnost i odsustvo volje da nešto drastično promene u „neoliberalnoj“ praksi oni već za četiri do pet godina svoju gorku pilulu neće izbeći. Ja nisam zlurad i to im ne želim.

Autor je književnik.